Dan je izgledao skroz obično, ništa nije slutilo da može postati tako važan. Običan utorak. Jedan sjajan pesnik takav dan nije udostojio ni imena, nego ga je oslovljavao sa „Dan posle ponedeljka“. Vreme je bilo sunčano, opisano sa „template“ rečenicama iz vremenske prognoze sa: „temperaturama iznad proseka za ovo doba godine.“ Ništa tog utorka nije moglo da se pretpostavi da će biti poseban.

Dan je počeo redovnim buđenjem sa uobičajenim refrenom odličnog benda iz Mančestera: „Need a little time to wake up…“. Noša, čaj, pakovanje, odlazak u vrtić. Prilikom izlaska iz stana čuo sam da se Viktor javlja. Jutro je bilo vedro. Rano smo se navikli na vrtić pa nema nekih tužnih rastanaka. Nekada se i trkamo do ulaznih vrata vrtića. Dok druga deca plaču i rastanak sa roditeljima izgleda dramatično, Luka i ja smo kao iskusni. Crni pojas, treći dan.

Redovno stanje na poslu. Nagoveštaj drastičnog smanjenja plate ipak nije tema zbog koje bi ovaj utorak da nazovem posebnim. U glavi matematika, računica… Egzistencija pod upitnikom. Nije to tema…

Nije tema ni to što su se baš tog utorka Molder i Skali vratili sa novim epizodama. Rešavanje slučajeva sa one strane granice mogućeg. Kao i egzistencija iz prethodnog pasusa. Istina je tamo negde.

Došao sam sa posla, onako, polomljen.

Ispratili smo Ivanu, devojku koja skuplja Luku iz vrtića i krenuli da se zanimamo uobičajenim stvarima: crtanje, jurnava, svađa, igranje loptom, zamajavanjem Viktora… Poslednjih mesec dana Luka improvizuje nešto što se može nazvati bacanje lopte.

I onda se desilo. Odjednom. Bez najave.

Luka je bio na malo manje od dva metra od mene. Bacio sam mu loptu. Gumenu. Veličine nešto manje od fudbalske. Luka ju je uhvatio. Onako zapravo, sa dve ruke. Čvrsto je uhvatio, nekako sigurno. Lopta nije imala nikakve šanse. Rečnikom sporta: uhvatio ju je živu. Hej čoveče. Nije ovo bilo slučajno. Kakva pobeda, kakav korak napred. Nije se tu završilo. Vratio mi je loptu. Bacio je sa dve ruke, pravo prema meni, pravo u moje ruke. Uhvatio sam je. Ana i Viktor su bili svedoci. Iz mene je izletelo jedno glasno: „Bravo“, a Luka je podigao ruke kao da je dao gol. Nije dobro poređenje, lako je dati gol, ’ajde ti uhvati loptu sa 809 dana!

Već sledećeg dana upisali smo ga u školu fudbala sa treninzima dva puta dnevno. U vrtiću su imali razumevanje. Talenat za golmana je siguran, potvrdio je i Lukin menadžer. Porede ga sa Điđijem Bufonom… Šalim se.

dvaipodecakafoto1

Znam da su Luka i Viktor generacija Milenijalaca i da će im tableti, smartfonovi i računari biti više nego dostupni. Ništa im od toga ne želimo uskratiti. Samo bih voleo da u najranijem detinjstvu daju šansu lopti, sportu, žmurkama, jurnjavi…

Mislim da im sport može pomoći da odrastu zdravije u fizičkom, ali i mentalnom smislu. Naučiš šta su obaveze, šta je zalaganje, kako se dolazi do cilja. Naučiš šta je tim. Upoznaš se sa pobedama, ali i porazima.

Ana i ja nemamo nameru da ih na bilo šta nagovaramo ili radimo nešto protiv njihove volje. Naše je da ih usmerimo,njihovo je da izaberu – mi ćemo podržati. Ne mora Luka da bude kvoterbek ili Viktor košarkaš, uvek mogu da nauče da sviraju gitare…
Neka i bez gitara znaju da će moći da zapevaju pesmu gorespomenutog benda:

„I’m free to be
Whatever I, whatever I choose…“

Tekst je prvi put objavljen na sajtu Bebac.com >>>

Još roditeljskih avantura možete pročitati u knjizi “Dva i po dečaka“ Savršen poklon za buduće ili „sveže“ roditelje. Poruči knjigu za samo 230,00 dinara.

PORUČITE KNJIGU

Podelite!

HOĆU DA DELIM

HOĆU DA DELIM