Kategorija
Moj lični osvrt na teme roditeljstva i avanture uz odrastanje Luka i Viktora. Odlučio sam se da pišem pomalo sebično i iskreno iz ugla tate.
Dugujem vam izvinjenje zašto se nismo „čitali“ prošle nedelje. Jednostavno sam bio previše umoran i u potpunom nedostatku koncentracije. Uzrok je, pretpostavljate, neka kombinacija sa Lukom i Viktorom.
Loše vreme koje traje već predugo, posebno vikendima od Ane i mene traži da ispitamo granice izdržljivosti i krativnosti u smislu animiranje, pre svega Luke. Kod Viktora nastaju problemi tek kada se približi veče, jer se sklope umor i očigledno, čekanje prvih zubića. Nekada plakanje zna da traje i po sat vremena.
Sve do nedelje nisam bio siguran da li će tema novog bloga biti Viktorovo mučenje oko prvih zubića, osvrt na prethodni praznik koji smo mahom proveli u zatvorenom prostoru zbog lošeg vremena ili nešto od dnevno – društveno – političkih gluposti. U nedelju su nam u gostima bili prijatelji koji su od skoro u Nemačkoj. I baš toliko, od skoro, čuli su da postaju roditelji. Razgovor sa njima, poređenje dva sistema nekako su ostavili najjači utisak.
Ipak, krenimo redom.
Svašta se izdešavalo od kada smo se poslednji put čitali…
Poslednje dve nedelje Luka je počeo da ponavlja reči pa i čitave rečenice koje mu izgovaramo. Naravno na nekom svom jeziku koji je kombinacija mandarinskog, svahili i jednog od Valerijanskog narečja, ali se na momente ipak razumemo.
I pre nego što je Viktor došao na svet imao sam strepnje kako će se dva brata slagati. Na početku je bilo potpuno Lukino negiranje postojanja bebe. Bilo je i par demonstracija ljubomore, ali ništa strašno. Mislim na to da je par puta Luka spremao bratovljeve stvari u ormanu (isključivo samo bebine stvari je izvlačio iz ormana i rabacivao ih po kući) ili što i danas voli da uskoči u kolica koja je dobrano prerastao. Ok, ponekada se penje i mami na leđa dok doji…
Ana i ja smo starijeg uključivali oko nekih rutina u vezi sa bebom (bacanje pelena u kantu nakon presvlačenja), ali nismo ni na čemu insistirali. Odavno smo shvatili da kod tvdoglavog Luke efekat nametanja nečega izaziva žestok otpor (siguran sam da bi moja majka posle ovih redova mogla da ubaci neki kliše poput: „Pitam li se na koga li je samo…“). Zato smo druženje sa bebom sveli na povremene razgovore: „Hoćeš da daš bebi igračku?“, „Jel si poljubio batu?“, „Dođi da zajedno uspavamo bebu“…
„Poštovani gledaoci, izvinjavamo se zbog prekida programa, ali imamo našeg reportera na licu mesta. Da li se čujemo kolega…?“
„Evo javljaju mi iz režije da imamo direktno uključenje“
Ima onaj momenat u filmovima kada kažu: „Sigurno znate šta ste radili u trenutku kada ste čuli za atentat na Kenedija“. Na žalost i u našem (ljudi sa ovih prostora) CV-u imamo sećanje na trenutak kada smo saznali da je streljan naš premijer. Ili ako ako ćemo srećnije trenutke: tačno znate svaki detalj u prvom saznanju da ćete postati roditelji… E, baš tako ću ja pamtiti kako je sve izgledalo u subotu.
Vikend smo proveli u Zrenjaninu kod moje mame. Poklopio se Uskrs i seminar u mom rodnom gradu pa smo odlučili da budemo gosti na par dana.
Baka nam je nezamenljiva, od velike nam je pomoći i nemam reči kojima bih joj se zahvalio. Često je i spominjem u svojim pisanjima. Ali tri dana na gostujućem terenu i verovatno moj temperament podigaoje „temperaturu“. Nemam konkretan primer gde nastaje problem. Baka je beskonačno brižna i Luka je obožava, a ona se trudi da mu ugodi baš sve.
Možda je ovo poslednje malo problem. Naravno da je ona ta koja ima više iskustva, često i više strpljenja od mene i nema dileme da želi najbolje za svoje unuke. Stvar je samo u tome da smo mi sa Lukom stalno i da vidimo promene u ponašanju kada nam je baka u gostima i nekoliko dana kasnije. Ništa to nije strašno, ali ume da malo pokvari stvari. Usuđujem se da kažem da je to valjda i normalno, mislim na „sukob“ generacija. Svaki argument može biti na bakinoj strani: iskustvo, dobra volja, strpljenje… Sa druge strane je jedino to da sam mu ja tata, odnosno mi smo roditelji. Ponavljam (nekada moja majka čita ono što napišem), ako kažem da smo baki beskonačno zahvalni to će biti samo na pola puta do istine.
Periodični dolazak u rodni grad meni služi i kao lični podsetnik na prolaznost vremena. Srećem ljude koje vidim jednom u šest meseci, nekada prođe i par godina. Sa takvom dinamikom viđanja primećujem drastične promene na njima. Do skoro sam prolaznost vremena evidentirao na licima starih komšija i poznanika. Sada mogu prolaznost vremena da vidim i na objektima, zgradama, putevima.
Vreme u rodnom gradu iskoristili smo i za pregledanja albuma i Radosnica. Ja sam ona generacija koja među svojim prvim slikama ima i onih crno belih. Gledali smo moje stare fotografije i tražili sličnosti sa Lukom i Viktorom. Moja mama kaže da je Lukin temperament tvrdoglavog, upornog i superaktivnog deteta moja slika i prilika. To mi izgovara sa nekim pomalo „osvetničkim“ tonom, nešto kao: „evo ti pa sada vidi kako je bilo nama“. Po izgledu i obrazima rekao bih da Viktor više liči na mene, o temperamentu je rano bilo šta zaključivati. Na fotografijama sam gledao i izraze lica mojih roditelja. Vidim sreću i radost. Beda, ratovi i neke teške brige došli su kasnije.
Mislim da je normalno i samovesno preispitivati se o postupcima, ispunjenim očekivanjima, ostvarenim planovima. U temi prolaznosti vremena, shvatiš da vrlo brzo iz kategorije pitanja i očekivanja: hoću li završiti kao odličan ili vrlo dobar, koju školu da upišem, da li smem sa drugarima na kampovanje, hoću li se upisati na fakultet, hoću li ga završiti, da li je vreme za polaganje vozačkog… prelazi u kategoriju pitanja: jel vreme da sklanjamo nošu, jel prelazimo na čvrstu hranu, šta da radim kada deca imaju visoku temperaturu, hoće li se Luka i Viktor slagati…
Valjda je životno umeće to vreme između svih kategorija pitanja i očekivanja ispuniti smehom, dobrim društvom i pozitivnim stavom. I verovatno se spremiti na nova očekivanja i pitanja…
Viktor nije više mala beba. Izgubio je status „mala“ i sada je samo beba. Razlog gubljenja statusa nije samo kilaža, koja uskoro postaje dvocifrena, već i polako pokazivanje karaktera.
Dozvolite da vas bolje upoznam: Viktor je jedna mnogo vesela beba i često ume da osmehom razveseljava roditelje, bližu rodbinu i svakoga ko mu se nađe „na putu“. Posle tog gesta retko ko ostane ravnodušan. Sećam se da sam kod Luke lovio osmehe u tom uzrastu. Mlađi se, gotovo, rasipa sa osmesima. Ali avaj. Još jedna karakterna crta dobija svoje jasnije oblike. Kada bebi nešto nije po volji, onda pokazuje fantastične glasovne mogućnosti. Potpuna transformacija, iz doktor Džekila u Mister Hajda.
Pozvaše nas iz vrtića na priredbu povodom osmog marta. U najavi su nas upozorili da nemamo previše očekivanja i da je sasvim moguće da će se deca drugačije ponašati u prisustvu roditelja. Najavljena je izložba dečijih radova i mala priredba. Vreme zakazanog eventa je 17h. Nadao sam se dobrom horoskopu i da će to biti dan kada ću moći da izađem posle osmočasovnog radnog vremena, bez extra time-a, jezikom sporta. Pogađate, poziv i pitanje:„jel može sastanak u 17h?“ a ja: „Naravno da može, takav je posao…“ Nisam izgovorio ovaj drugi deo posle zapete. Nešto pre ključnog sata ipak novi poziv: „Izvinite nismo u mogućnosti danas u pet, da li bi vam odgovaralo sutra…“ Niam ni čuo ostatak rečenice, samo sam glasno rekao: „Juhu!“.
Malo pre isteka devetog radnog sata „uhvatim krivinu“ i požurim na event. Usput sam razmišljao kako može da izgleda prizor u kom Luka radi nešto što je predviđeno ili šta je dogovoreno, a da to nije klopanje. Mali bandit ima dve godine i četiri meseca i trenutno je u nekoj „NE“ fazi.