album, roditelj, godine, zrenjanin, patakblog

Vikend smo proveli u Zrenjaninu kod moje mame. Poklopio se Uskrs i seminar u mom rodnom gradu pa smo odlučili da budemo gosti na par dana.

Baka nam je nezamenljiva, od velike nam je pomoći i nemam reči kojima bih joj se zahvalio. Često je i spominjem u svojim pisanjima. Ali tri dana na gostujućem terenu i verovatno moj temperament podigaoje „temperaturu“. Nemam konkretan primer gde nastaje problem. Baka je beskonačno brižna i Luka je obožava, a ona se trudi da mu ugodi baš sve.

Možda je ovo poslednje malo problem. Naravno da je ona ta koja ima više iskustva, često i više strpljenja od mene i nema dileme da želi najbolje za svoje unuke. Stvar je samo u tome da smo mi sa Lukom stalno i da vidimo promene u ponašanju kada nam je baka u gostima i nekoliko dana kasnije. Ništa to nije strašno, ali ume da malo pokvari stvari. Usuđujem se da kažem da je to valjda i normalno, mislim na „sukob“ generacija. Svaki argument može biti na bakinoj strani: iskustvo, dobra volja, strpljenje… Sa druge strane je jedino to da sam mu ja tata, odnosno mi smo roditelji. Ponavljam (nekada moja majka čita ono što napišem), ako kažem da smo baki beskonačno zahvalni to će biti samo na pola puta do istine.

baka, zrenjanin, luka, roditelj

Periodični dolazak u rodni grad meni služi i kao lični podsetnik na prolaznost vremena. Srećem ljude koje vidim jednom u šest meseci, nekada prođe i par godina. Sa takvom dinamikom viđanja primećujem drastične promene na njima. Do skoro sam prolaznost vremena evidentirao na licima starih komšija i poznanika. Sada mogu prolaznost vremena da vidim i na objektima, zgradama, putevima.

Vreme u rodnom gradu iskoristili smo i za pregledanja albuma i Radosnica. Ja sam ona generacija koja među svojim prvim slikama ima i onih crno belih. Gledali smo moje stare fotografije i tražili sličnosti sa Lukom i Viktorom. Moja mama kaže da je Lukin temperament tvrdoglavog, upornog i superaktivnog deteta moja slika i prilika. To mi izgovara sa nekim pomalo „osvetničkim“ tonom, nešto kao: „evo ti pa sada vidi kako je bilo nama“. Po izgledu i obrazima rekao bih da Viktor više liči na mene, o temperamentu je rano bilo šta zaključivati. Na fotografijama sam gledao i izraze lica mojih roditelja. Vidim sreću i radost. Beda, ratovi i neke teške brige došli su kasnije.

Mislim da je normalno i samovesno preispitivati se o postupcima, ispunjenim očekivanjima, ostvarenim planovima. U temi prolaznosti vremena, shvatiš da vrlo brzo iz kategorije pitanja i očekivanja: hoću li završiti kao odličan ili vrlo dobar, koju školu da upišem, da li smem sa drugarima na kampovanje, hoću li se upisati na fakultet, hoću li ga završiti, da li je vreme za polaganje vozačkog… prelazi u kategoriju pitanja: jel vreme da sklanjamo nošu, jel prelazimo na čvrstu hranu, šta da radim kada deca imaju visoku temperaturu, hoće li se Luka i Viktor slagati…

Valjda je životno umeće to vreme između svih kategorija pitanja i očekivanja ispuniti smehom, dobrim društvom i pozitivnim stavom. I verovatno se spremiti na nova očekivanja i pitanja…

Tekst je prvi put objavljen na sajtu Bebac.com >>>

Još roditeljskih avantura možete pročitati u knjizi “Dva i po dečaka“ Savršen poklon za buduće ili „sveže“ roditelje. Poruči knjigu za samo 230,00 dinara.

PORUČITE KNJIGU

Podelite!

HOĆU DA DELIM

HOĆU DA DELIM