Goran

Probudio se minut pre zvuka alarma. „Savršeno“ pomislio je. Još uvek je bio pod dobrim utiskom od svirke sinoć. Slušao je Tribute to „Guns N` Roses“ u „Teletu“ i bio je iznenađen koliko je zadovoljan onim što je čuo. Znao je da je ekipa koja svira ozbiljna ali je toliki fan Gansa da se unapred nervirao kako će neke stvari lošije zvučati i kako će primetiti svaki grešku, svaki pogrešno odsviran ton. Pevač nije bio ni blizu glasovnih mogućnosti Aksela ali ga je obradovala ekipa na gitarama. Zvučali su sasvim dobro, na momente odlično.

Pored Goranovog kreveta se nalazila „Fender Precision Bass” gitara. Dugo je skupljao lovu da je kupi ali želeo je da svira na onome na čemu sviraju pravi majstori. Oči još nije skroz otvorio, već je uzeo bas. Opleo je „It’s so easy“, za sebe, bez ozvučenja. Obožavao je tu stvar. Bas deonica, tri puta se ponavlja – retkost za intro. Najpankerskija stvar Gansa. Pevušio je u sebi: „It’s so easy, easy…“. Pre odlaska u kupatilo pustio je playlistu sa YT: Prva je bila: „Pretty tied up“. Stvar nikada nije bila preterano poznata, on ju je obožavao.

Posle tuširanja se zagledao u tetovažu koju je imao iznad srca. Četiri znaka sa špila karata. Sve u crnoj boji. Dobro je izgledalo. Za njega su simbolizovali bunt, hazard, život na margini… Voleo je sebe da zamišlja kao buntovnika ili bar nekoga ko iskače iz sistema.

Domaća kafa bez šećera i cigareta: „Lucky Strike“ – drugo nije dolazilo u obzir. Misli su mu na trenutak odlutale na današnje obaveze. Imao je zakazanu svirku večeras.

Prvi taktovi „You could be mine“ su ga „vratili“. Oponašao sviranje gitare, onako nisko kako Daf iz Gansa to radi…

Pogled na telefon. U podsetnik upisana svirka za večeras i bratovo ime. Danas je Arsenov rođendan. Stariji brat ga je nervirao. Delovao mu je neozbiljan i zamerao mu što je bilo dovoljno da radi u nekakvoj knjižari i da po ceo dan provodi slušajući džez muziku. Gadilo mu se to što se ovaj nije libio da zapali i travu. Skoro glasno se pitao kada će konačno odrasti.

Čestitaće mu rođendan kasnije. Nije želeo da se posebno opterećuje.

Obukao se i u dobrom raspoloženju napustio stan. Petnaest minuta pešačenja do posla je iskoristio da razmisli o nabavci i šta mu je sve potrebno za stan. Valjda ovog puta neće zaboraviti kese za đubre.

Goran radi u banci na Bulevaru. Od skoro je od „Human Resource“-a prebačen na poslovne kredite. To je značilo da su mu klijenti preduzetnici. Bio je zadovoljan zbog svog napredovanja. Siguran je da će u narednih pet do šest godina postati zamenik u ekspozituri.

Bez posebnog naprezanja obavljao je rutinske stvari.

„Preduslov je provera vaše kreditne sposobnosti, ali se može rešiti revolvingom…“
„Isplatu kredita diktirate sami, jer možete da utičete na rate i praktično vrednost kredita. Njegovu dužinu isplate ili mesečnu ratu. Na vama je da odlučite…“

Osećao se dobro dok je izgovarao dobro naučene fraze.

Tek što je hteo da krene na pauzu, za šalterom se pojavila devojka koju je viđao po gradu u ulici Laze Telečkog. Znao je da je pravila neki, njemu čudan nakit. Raspitivala se oko uslova za kredit. Dok ju je slušao šta tačno hoće i šta je zanima, Goran je pomislio kako je imala neku sakrivenu lepotu. Kao da je bilo potrebno duže se zagledati u njene oči da bi se otkrila lepota. Bila je ležerno obučena i pomalo čudno našminkana. Njeno šminkanje nije bilo loše, nego drugačije. Kao da je nije bilo posebno briga hoće li se uklopiti ili ne. Saslušao je i znao je da je odgovor od strane banke negativan. Nije se čak ni trudio da izgleda kao da će pokušati da uloži dodatni napor ne bi li ponudio neko rešenje. Devojka je izgledala prilično utučeno što uopšte mora da se bakće sa nekakvom bankom i da iznosi svoje ideje na nekom šalteru, ali joj je bila potrebna pomoć. Nije joj bilo posebno lošije ni kada je čula negativan odgovor. Kao da je bilo i malo olakšanja, jer je teško mogla da zamisli da bilo šta u vezi sa njom može biti u toliko monotonom okruženju. Sama sebi je izgledala kao uljez u tom prostoru.

Goran ju je pogledom ispratio sa svog deska. Sam sebi je postavio pitanje: „Jel ona stvarno misli da se na ovaj način obezbeđuju pare?“ i otišao na pauzu.

Kafa iz aparata u plastičnoj čaši i „Lucky Strike“ ispred izlaza na zadnja vrata banke.

Bacio je poruku Arsenu. Poželeo mu je da nađe ozbiljan posao i da se konačno uozbilji.

Vrati se za svoj desk. Taman kada je hteo da klikne na taster kako bi sledeći klijent došao na red stigla mu je poruka. Bio je siguran da je brat odgovorio nekim citatom ili slično. Poruka je ipak bila od lika iz benda. Napisao mu je koji je „dress code“ planiran za večeras za svirku. „Crne pantalone i crvena košulja. Dolazimo po tebe kombijem u 19h“. Goran je svirao u „Smoki Marinada Bendu“. Večeras nastupa na svadbi, na nekom salašu. Podsetio se da je u pitanju velika svadba i da dolaze dva dodatna harmonikaša i da će biti trubači iznenađenja, što znači – manje posla. Znao je i da je isplata istu noć.

Kliknu je na dugme, sistem je na displeju objavio sledeći broj.