Dva ipo dečaka

I tate plaču, zar ne?

Kada je dete dovoljno veliko, zrelo da mu možeš objasniti pojam smrti, da je neko umro? To pitanje sam postavljao sebi nekoliko puta, sve češće u poslednje vreme jer spektar pitanja koje umeju da postave Luka (7) i Viktor (5) prevazilazi čak i moju maštu. Još je kompleksije ako ne pitaju, nego ih čujem kako su samo nešto saznali, zaključili.

Naravno da ih ne držimo pod „staklenim zvonom“ i da su odavno uključeni u ozbiljne teme. Znaju obojica da Ana nema mamu, a da ja nemam tatu jer su umrli. To je nekako sraslo sa njima zato što nisu tu od pre njihovog rođenja. Mislim da nisu potpuno svesni svega jer imaju i dedu (Aninog tatu) i baku (moju mamu). Sa druge strane upijaju, gledaju TV, čitaju…

Dan nakon što nas je napustio Đorđe Balašević procenili smo da je prilika da sednemo i popričamo sa njima. Predlog je došao sa moje strane, a razloga je bilo više. Za moje klince tvorac pesme “Boža zvani Pub” nije samo još jedan glas iz zvučnika, on je Simonin i Petrin deda. Mislio sam da je naš “Panoski mornar” dovoljno daleko da njegovo odsustvo Luka i Viktor neće primetiti u svakodnevici (nije nam komšija), a dovoljno blizu jer su njegovi stihovi i glas deo našeg sveta, a poznaju lično i spomenute devojčice. Da budem iskren, imao sam još jedan važan motiv: znao sam da ću danima biti raznesen i da nemam nameru da se pretvaram pred njima. Ne bi bilo ni fer. I tate plaču, zar ne? Sinovi to trebaju da znaju i vide.

Okupili smo i rekao sam da više nisu mali i da hoćemo da sa njima pričamo kao sa velikima. Rekli smo im da u životu ima lepih, ali i tužnih stvari i da se jedna takva desila. Kada smo im saopštili Luka se vidno rastužio i pitao me: „A zato si juče uveče slušao samo Balaševića?“. Viktor je pitao da li je umro od korone. Taj dan smo se prošetali do centra Novog Sada gde su ljudi ostavljali cveće, mandarine… i plakali.

U celoj situaciji ja sam video još jedan razlog zbog kog mislim da smo izabrali pravi trenutak da pričamo sa decom o jednoj ovako značajnoj temi: Balaševićevi tekstovi su u dosluhu sa najsloženijim, kompleksnim emocijama. Baš sa onima koje doživljavamo lično, svako na svojoj ravni. To su stihovi i rime koje kao da su pisani svakome od nas, pojedinačno. I onda smo prepušteni sebi da ih upijemo, negujemo i nosimo se sa njima kako znamo. Mojim prijateljima i meni Đorđe Balašević je to radio godinama. I dalje će. Želeo sam da isto uradi i mojim sinovima.

Da znaju da život može biti i ringišpil i da naslute kako će doći prva ljubav kao i to da će oni jednom prepoznati neke nove klince. Ali i da znaju, da postoje i nebeske njive…

Podeli sa drugima