Juventus i ja, prvi susret

Razmišljajući kako da počnem ovaj tekst imao sam dilemu: da li da krenem da objašnjavam kakav je osećaj kada se ostvari dugogodišnji san? Ili da pokušam da objasnim da li je moguće da imam 39 godina a da se i dalje „palim“ na fudbal. Ili nešto sasvim treće. Krenuću redom.

Već sam zaboravio da je tog dana izvlačenje grupa za Ligu Šampiona, setio sam se tek pred kraj dana i krenuvši ka telefonu da saznam ko su protivnici tima za koji navijam duže od 25 godina i razmišljajući koga ne bih želeo da vidim od evropskih velikana, nisam ni slutio šta me čeka. Čitam: „Sevilja, uh oni su uzeli Ligu Evrope prošle godine i praktično nas nabacili na Bajern, Lion, nemam pojma kakvi su – valjda neće biti problema“ i Dinamo Zagreb! Hej, tim koji pratim tolike godine biće blizu mene. Tačnije najbliže meni od kada pratim fudbal, u gradu koji donekle i poznajem. Sledeće milisekunde sam pomislio da bi bilo sjajno konačno gledati Juventus uživo, a onda paralelno sam pomislio da idem na gostujući stadion gde verovatno ne bi baš bilo poželjno radovati se golu gostujućih. Usput, dolazim iz Srbije. A i kako bi se moja žena izborila sa dvojicom Juventina – Lukom (skoro tri godine) i Viktorom (skoro godinu dana). Ipak sam se nadao.

Zašto Juventus?

Nemam pojma. Sebi sam to često pokušavao da objasnim. Sigurno nešto ima u tome da sam voleo ili volim Partizan. Kažem voleo jer mi se čini da se sport koji se u mojoj zemlji zove fudbal i ono što se na terenima Evrope isto tako zove – nije isti sport. Još kada uz sve to dodam „ponašanje“ „navijača“, sve mi je nekako gadno. Samo da se razumemo, nemam iluziju da su „navijači“ u Italiji drugačiji, ali sa distance gluposti se teže vide.
Ne mogu reći ni da sam ljubav prema fudbalu poneo iz kuće, jer je moj otac voleo trke Formule 1 i tenis (mnogo pre nego što je to postao omiljeni sport u mojoj zemlji). Još manje da je u pitanju tim iz Italije. Ipak od najranijeg detinjstva se sećam nedelje popodne i crnogorskog komentatora koji komentariše utakmice od tog dana.
Sećam se Roberta Bađa, sećam se kada je Del Pjero dobio desetku i sećam se bezbroj situacija, golova, promašaja, pobeda i poraza. Na standardno pitanje: „Za koga navijaš?“ obično se u Srbiji ne očekuje odgvor: „Juventus“. Navijao sam i kada je bio u Seriji B. Gledao sam prenose preko interneta sa nekim komentatorima čije je govorno područje i način komentarisanja izgledao kao da će svakog časa da se digne u vazduh. Tih meseci komšije su me čudno gledale.
Da, jesam, plakao sam kada je Del Pjero odigrao poslednju utakmicu u dresu Juventusa.

A da probam da nabavim karte?

Par dana posle saznanja da Stara Dama dolazi u komšiluk krenem ja da vidim jel mogu nekako do karata. Krenuo sam da ih tražim tako da, ako ih ne budem našao imaću opravdanje da propustim priliku da prisustvujem meču: tražio sam ih besplatno i da bude Zapad. I to hoću dve karte. Možda bih ove svoje postupke mogao opisati onim stihovima: „Sreća je lepa samo dok se čeka…“. I krenem sa dve strane da ih tražim. Tačnije: tražimo, jer se i Ana uključila u akciju. I desi se: karte sa obe strane. Četiri karte. Tako su mi bar rekli. Nenormalni umor te nedelje me je stavio na ozbiljan test, Lukino kašljanje tog jutra, bez karata u rukama (ali sa čvrstim obećanjem da je sve sređeno) i sa saznanjem da moramo žuriti nazad već sledećeg dana jer nas čeka ozbiljan posao – mi, ipak krenusmo. Nas četvorica.
Lep dan. Pokušavao sam da zaspim usput da makar malo odmorim. Bezuspešno. Brz prelazak granice. Do smešataja u Zagrebu nam je trebalo nešto više od četiri sata.

Preuzimanje karata

Nisam pesimista niti „freak control“, ali činjenica da do utakmice ima još par sati, a da ja u rukama još uvek nemam karte nije me činilo spokojnim. Pozovem kontakte, objasne mi gde da pokupim karte. Najjednostavnije taksijem. Pokupi nas taksista Ivo iz Splita. Ono što nam je ispričao za tih nekih 20ak minuta vožnje je bilo nešto što ne umem prepričati. Sve što bih napisao ne bi bilo ni do pola puta autentično i duhovito kako je tada zvučalo. Tema su bile žene, seks, životni stavovi. Neke citate ekipa i ja pamtićemo jako dugo. Evo ovom prilikom se zahvaljujem taksisti Ivi iz „Eko taxija“ iz Zagreba.
Karte su u rukama. Natpisi: Juventus, Liga Prvaka i moje ime na istom parčetu papira. To je to!
Par piva, malo šetnje Zagrebom i onda odlazak na Maksimir.

Susret sa Juventusom

Bio sam ubeđen da ću zaplakati kada budem video igrače koji istrčavaju na zagrevanje. Ipak sam se prevario. Jeste bilo lupanje srca, jeste euforija, ali nekako staložena. Gledam kako istrčavaju: Dibala, Igauin, Bonući, Barzalji, Kjelini… Gledam kako se Bufon zagreva. Gledam Nedveda u odelu… Gledam kako Mandžukić i Pjaca dobacuju Dinamovim igračima. A onda himna Lige šampiona, okrugla zastava na centru. I konačno utakmica. Lopta vraćena nazad, razmena pasova Bonući, Barzalji… odjednom su mi se naočare zamaglile. Jebote ovo dodavanje sam video milijardu puta, evo sada uživo. Evo to je Juventus uživo. Evo to je tim čije izveštaje sa svakog treninga pratim godinama. Čujem svojim ušima kada se jače šutne lopta, čujem Bufonov glas kada doziva saigrače. Gledao sam da me jedan od drugara ne vidi da trljam oči…
Ima nešto u toj ljubavi koja valjda ostane od onih klinačkih dana kada sam se „ložio“ na Luka Skajvokera, Zagora… Ima od onog vremena kada skupljaš sličice fudbalera i praviš svoj sistem vrednosti, kada daješ Maradonu, ali za pet sličica.
Neko će reći da ima nas koji nikada ne odrastemo, kojima je uvek potreban taj neki iracionalan momenat. Verovatno je u pravu. Ja se uvek naježim kada čujem „Stonse“ na radiju – ali to je druga tema. Četiri dana nakon uživo gledanja ponovo sam pratio moj Juve iz sobe. I skakao kada je Dibala zabio, pa zatim dva puta Iguain. Isprašen je Empoli.
Ja sam jedan od svojih snova ostvario upoznao sam Staru Damu. Lestvica je podignuta: sledeća meta – Torino, Juventus Arena.
Bravo za ekipu: Gacko, Bane, Krsa.

Hvala Ana.

E, da. Juventus je naravno razbucao Dinamo. Četiri gola u gostima. Čak mi je malo i nedostajalo takmičarske atmosfere.
#ForzaJUVE