Patakblog
Dva ipo dečaka

Kako izgleda “skoknuti” bilo gde sa dvoje dece

Prošli vikend je bio Grožđebal u Sremskim Karlovcima i odlučili mi da „skočimo“ malo do tamo, da se prošetamo.  E sada, kako izgleda to da mi „skočimo“ bilo gde sa dvoje male dece.

Razmišljanja i aktivnosti otprilike idu u ovom pravcu:

Krenućemo posle Lukinog spavanja, jer nema smisla bilo šta planirati u vreme kada on treba da spava. A da dođemo u Karlovce u devet ujutru, sumnjam da bi bilo šta našli. Plan je da ipak ne krenemo odmah kada se Luka probudi, jer je malo usporen posle spavanja, a i trebao bi i da ruča. Luka je blizu trećeg rođendana i uveliko samostalno klopa. Cenu samostalnosti plaća njegova odeća, često i kosa, gotovo uvek i stolnjaci. Što znači posle ručanja – presvlačenje. Da će nam trebati i noša pred polazak kvota je 1,1 (gotovo izvesno – opaska autora). Što i nije loše jer je bolje sve obaviti kod kuće. Od skoro mali čovek ima novi momenat da ako isprska makar malo majicu, traži presvlačenje. Fancy mangup.

Sa druge strane, potrebno je uklopiti Viktorove obaveze i potrebe. Mlađi je blizu prvog rođendana, ali apetit i količina hrane koju pojede nemaju pojma sa kalendarom. Objasniću to ovako: nosimo stvari od 18 meseci. Nismo preterano debeli, više smo nekako „stabilni“. Jako je važno uklopiti polazak sa njegovim nespavanjem – što nije preterano teško, ali i sa time da nije gladan – e tu već postaje uzbudljivo. U prvim naznakama gladi Viktor urla i dere se tako da sam jednom prilikom u vožnji stao u zaostavnu traku ne bi li mu Ana dala porciju. Jeste, nisam napisao „glasno viče“ nego „urla“ i „dere se“. Da ste ga čuli, ni vi ne bi koristili eufemizam. Kada Viktor klopa ima običaj da se umaže do lokacija koje ne bi objasnili kada bi se okupili Herkul Poaro, Šerlok Holms, svi iz CSI-aja i Molder i Skali. To je jedan poseban talenat. Što znači da posle hranjenja ide obavezno pranje. Pored glagola „pranje“ mogu se dopisati imenice: beba, sva odeća, stolica, sto, zid, tepih i bar jedan odevni predmet roditelja. Mislite da preterujem? Evo primera: jedemo griz, pri kraju smo. Za hranjenje koristimo kašiku sa dužom drškom. U jednom trenutku dotični hvala za dršku kašiku punu griza. Ja pokušavam da mu je „otmem“ ali je mangup, kao što rekoh stabilan i ozbiljno se potrudim da povučem kašiku i baš tada Viktor popusti. Efekat katapulta. Griz je po meni. Jedan deo je i u mojoj kafi na stolu.

Nekako se mi sa svim tim izborimo i donekle se uljudimo uz preskakanje Viktora koji puzi i ima neki afinitet prema vratima i štokovima od vrata – broj čvoruga na glavi to može potvrditi. Uspevamo nekako da zaobiđemo i Luku koji glumi da je avion – širi ruke i trči po sobi. Uradimo proveru: dupla presvalaka za svako dete, vlažne maramice, papirne maramice, užina za obojicu, cucla, voda za obojicu, krema, jakna ako zahladi, telefoni, novčanici, ključevi… Krećemo.

Logistika ulaska i izlaska iz auta je rutina:

Ja Luku postavljam na sedište, Ana ubacuje stvari iz kolica, a zatim i Viktora na svoje mesto, za to vreme ja ubacujem kolica u auto, puštam Luku da on zatvori svoja vrata (to mu je jako važno) i eto seli smo i krenuli. Usput postoji šansa da se Luka buni oko muzike ili da Viktor zaspi što baš nije najsrećnije, jer onda na svakoj krivini mlati glavom…

Izlazak je: Ja otvaram Lukina vrata da on ne bi krenuo u neke sulude akcije i uzimam kolica iz gepeka. Za to vreme Ana uzima Viktora i stavlja ga u kolica koja sam spremio. Tada ja Luku odvezujem sa sedišta i zatvaramo vrata…

Stigli smo u Karlovce. Nismo dugo ni tražili parking (vremenske odrednica „dugo“ je tako jedan relativan pojam…). I eto nas približavamo se centru. U toku je tonska proba, Van Gog je na bini. Dok mi brinemo kako će mlađi sin da reaguje na buku, stariji se rasplakao od iste. Ok dižem ga i tešim. „To su gitare sine…“. Sam sebe tešim da nije kilav nego ne voli Van Gog, da je na bini AC/DC bilo bi drugačije…

14550945_10209450220226899_558972353_oMalo smo se smirili i odlučujemo da napravimo jedan mali krug po štandovima. Dobar izbor vina, ipak Lukinu pažnju su privukli neki odvratni plastični automobili, koji su izgledali kao puževi na točkovima, sa očima, neki najjadniji autići koje sam video u poslednjih 15 godina… Ipak – marketing je čudo. Prodavac ih je „vozao“ i Luka se upecao. Jedva ga ja nekako odvojim od, nazovi „automobila“ kada odjednom nova pretnja: baloni od sapunice. Baloni od sapunice su nešto magično za Luku. Pokušavam da napravim poređenje šta bi ili ko bi meni tako odvukao pažnju. Evo razmišljam i o opcijama koje nisu baš za ove stranice ipak ništa nije za poređenje. Plakali smo kao kiša. Onda smo se malo otimali. Posle smo se malo više otimali i to tako da smo poljubili zemlju celom dužinom. E tada smo jako plakali. Ipak nekako se sve smirilo. Sednemo u baštu i ljubazna konobarica nam kaže da ne služe nikakvu kafu i da idemo tamo dole jer tamo ima i „mesto za decu“. Taman kada sam hteo da je opsujem Luka mi se obratio: „Meni se piški“. Trčanje i traženje najmanje prometnog mesta jer nije bilo šanse da stignemo u bilo kakav WC.

Dok sve ovo traje Ana se bori sa Viktorom koji je imao par svojih, ličnih, tonskih proba. Onako za sebe iz kolica.

Posle sat vremena krenemo nazad.

Spakujem decu prema opisanom protokolu i konačno sednemo u auto. Uf! Na radiju…. U tom trenutku kaže Luka: „Piški mi se.“ Brzo do kuće.

Piškili smo čim smo izašli iz auta. Krećemo prema stanu i stiže mi poruka od drugara: „Šta radite sutra? Hoćete da „skočimo“ do Štranda sa klincima?“

Tekst je prvi put objavljen na sajtu Bebac.com >>>

Podeli sa drugima