Kako sam pobedio čekanje u redu (radni naslov: Nisam u redu)

Kao da nam nije dovoljno akcije u životu uz podizanje dvoje male dece: Luke (3 godine i 8 meseci) i Viktora (1 godina i 8 meseci) nego stalno sebi život postavljamo u kategoriju extremni sport. Bez da vas opterećujem detaljima ali: promena posla i kupovina automobila na kredit. Pomenuta finasijska egzibicija je na Anino ime pa smo pravili reorganizaciju kućnih finansija. Ne, nismo uopšte u fazonu nekih striktnih podela, ali je dogovor da ja na sebe preuzmem plaćanje režija.

Ako je neko pročitao više od dva moja bloga, video je neskrivenu netrpeljivost prema administraciji i generalno čekanjem u redu. Moja stav prema navedenom je čak eskalirao u jednu od najčitanijih priča sa ovog bloga (Uroš), doduše iz neke druge rubrike.

Spadam u one koji su digitalno pismeni i skroz su online orijentisani ali me je jako mrzelo (nisam imao vremena, nisam se organizovao, nije bilo pod „must“…) da po ovoj vrućini odlazim do banke i rešavam sve oko platnih kartica. Znam da mi za to treba oko 44kg papira i bar 40 potpisa. Sve navedeno nije sprečilo račune da uredno stignu i da su se rokovi za plaćanje ozbiljno približili. Dugo mi je trebalo da se nateram oko organizacije odlaska na plaćanje. Razlog u tome leži u činjenici da je zbog naše organizacije odlazaka i dolazaka iz vrtića – jutro moj teren. U „buletima“ to izgleda ovako:

• Grejanje mleka za obojicu
• Buđenje Luke (nije neki problem)
• Postavljanje na nošu
• Spremanje jednog kreveta
• Buđenje Viktora (jeste problem, nekada je budan pre svih – to je još veći problem)
• Umivanje obojice
• Oblačenje obojice
• Otimanje oko igračaka
• Obuvanje obojice
• Pakovanje za vožnju obojice (Luka lično mora da otključa auto)
• Ostavljanje Viktora u vrtić (ima vrlo „uzbudljivih“ rastanaka)
• Ostavljanje Luke u vrtić („pero laka kategorija“)
• Presedanje u službeni auto i odlazak na posao

(Tek iz drugog čitanja sam shvatio da nisam napisao da se tu-negde i ja spremim)

Ana je zadužena za jednako uzbudljivu avanturu povratka iz vrtića.

Sve navedeno obavim od oko 6h do malo posle 8h i tada, po pravilu nemam volje da stojim u redovima.

Ipak, jedno jutro, odlučim ja čvrsto da ću platiti račune. Ponesem račune za Telefone i SBB (jeste, to je ono što mogu da isključe). Odlučim da odem u banku. Optimistički razmišljajući da ću rešiti i sve oko platnih kartica. Nekako sam bio motivisan pošto je spremanje i odvoženje dece prošlo odlično, pomislio sam, košarkaškim rečnikom „daj dok ide“, da sve rešim. Čak sam i parking mesto ispred banke našao vrlo brzo. Odmah po ulasku u banku postoji onaj uređaj gde se izvlači broj, u odnosu na željenu transakciju. Skroz optimistično sam napravio dva – tri dodira po ekranu i izađe broj: 178. Ok, mozak mi radi brzo (posebno ujutru) i odmah sam pomislio da nema šanse da je ispred mene toliko ljudi, pa banka je otvorena pre 20 minuta! Pogled na „semafor“ (to je onaj deo gde vidite koji se „brojevi“ nalaze na šalterima) i shvatam da je moj dobar „vibe“ upravo okončan. Uopšte nemam pojma po kom zakonu prirode taj uređaj i semafor rade ali na semaforu je najveći broj bio 144. Shvatam u deliću sekunde da je „spisak“ ispred mene predugačak i pominjući baš sve po spisku (u sebi, najverovatnije) odmah sam se udaljio iz banke. Pomislio sam: drugi put ću platiti.

Smišljamo “pakleni plan” – Viktor me ne sluša

Jel znate da postoje neki popusti za pojedine račune ako se plate do nekog određenog datuma na početku meseca? E, Ana ih tako plaća.  Ja sam se bližio „drugom datumu“, onom gde kreću penali i opomene. Kako ne bih dozvolio da već u prvom mesecu demonstriram nedostatak odgovornosti smislio sam „pakleni plan“.

Popodne, kada se vratim sa posla ću sa Lukom i Viktorom u šetnju/vožnju pa ćemo da svratimo do pošte. Usput ću da kažem Ani da se ona malo odmori, a onda ću da „kompenzujem“ to za termin za basket (nemojte mi reći da ne razumete šta sam hteo da kažem sa onim „kompenzujem“).  Kada u pošti budu videli tatu sa dvoje male dece sigurno prolazim preko reda. Plan je izgledao dobro ali samo dok nismo parkirali blizu pošte. Prvo sam iz sedišta „oslobodio“ Luku koji je odmah gurnuo vrata tako da smo boju „šerovali“ sa prvim do sebe (da, „onaj“ auto, tek kupljen sa početka teksta). Onda je Viktor hteo da iz auta ponese neki štap od balona koji bi sigurno predstavljao pretnju njemu lično, a i svim živim bićima u neposrednom okruženju. Oni koji su čitali prethodne blogove upoznati su Viktorovim karakterom. Spominjao sam i glasovne mogućnosti. Sve je demonstrirao. Onda jedan pa drugi nisu hteli da mi daju ruku. Onda smo prošli pored uličnog pradavca koji je imao balone od sapunice. Obojica su „odlepili“. Iskreno, pomislio sam: šta li radi ta inspekcija, što ovakve „opasne“ prodavce ne kontroliše, sankcioniše? Lete baloni od sapunice na sve strane. Decu nam sludiše. Nekako smo ušli u poštu kada mi je zazvonio mobilni telefon. Raspad sistema. Jedan se otrgao i krenuo prema nekom liftu a drugi, u potpuno drugom smeru i to ispod onih traka koje su razvučene da bi se pravio uredan red (ako nemate pojma o čemu pričam nije ni bitno, samo mi verujete da nije bilo lako dohvatiti ga). Taman smo se konsolidovali kada je Viktor u suprotnom redu video dete koje je imalo kesu sa Pepom Prasetom. Prvo je počeo da viče i da se oduševljava a onda je počeo da oponaša „groktanje“. „Kako kaže Pepa Prase?“ Evo ti sad Dejane, kako kaže Pepa! Skoro pa sam umirio malog bandita kada je Luka rekao: „Tata, piški mi se“.

Otišli smo iz pošte i nije važno gde smo piškili. I samo još ovaj detalj: Viktor sve više i više oponaša Luku. Možete misliti šta je on radio dok je Luka piškio. Ludilo.

Potpuno sluđen i sa potpisanim porazom u borbi sa računima digao sam ruke od svega i rešio da ih počastim nekim slatkišem, da bar oni budu srećni…

Uđemo u IDEU i izaberemo dve čokoladice posle svega 15ak minuta razmišljanja, premišljanja i prebiranja. I dok sam u redu na kasi planirao sutrašnju akciju plaćanja računa, jer su dva bandita bila smireni poklonom, videh plakat „Genije za režije“. „Uz svakodnevnu kupovinu u odabranim IDEA prodavnicama, potrošači sada mogu platiti i račune…“. Ma daj, šališ se. Mislim da sam to glasno rekao. Dođosmo na kasu. „Evo dva čokolade, ovu vodu i… evo računi za telefon i SBB…“. Sve u manje od minute, ali bukvalno.

Izašli smo iz IDEE sa potpuno novim entuzijazmom. Moj arhineprijatelj: redovi i administracija je dobio fatalnog suparnika. Sada mogu da rešim račune uz redovne nabavke. Ko god da je ovo smislio neka se javi, plaćam sladoled!

TEKST JE DEO KAMPANJE “GENIJE ZA REŽIJE”>>>