patakblog, beba, luka, viktor

Do kraja nedelje moj stariji sin Luka imaće pune dve godine i osam meseci. U gradaciji: novorođenče, beba, klinac, dečak… nisam siguran kako se tačno nazivaju stepenice na toj skali. Znam samo da je Luka domašio novi stepenik.

Noša je savladana, nekada se čak budimo u sred noći kako bi tražio da piški. Uspevamo i da se suzdržimo kada baš nije prilika, izdržao po sat vremena u vožnji bez odlaska na nošu…

Počeli smo ozbiljno da kombinujemo poznate reči u smislene celine. To sada nije puko ponavljanje reči ili rečenica, već manje ili više uspešno kombinovanje poznatih pojmova. U prepoznavanju marki automobila smo postali pravi mali experti. Znanje demonstriramo po parkinzima na opšte oduševljenje slučajnih prolaznika (dok se ja onako narodski rečeno: pravim važan). Nema tog Pežoa ili Micubišija kojeg mudri Luka neće prepoznati. O Dačijama ili Opelima neću ni da pričam. Nekada nisam siguran kako prepozna marku automobila kada imamo one sa 18+ godina i sa sastruganim oznakama. Znam samo da smo u prepoznavanju automobila “obrnuli igricu”.

Novost je i to da sada Lukini postupci vrlo često, jezikom kriminalistike, imaju predumišljaj. Uviđam da su neke aktivnosti promišljene iz posledice koju ta aktivnost nosi sa sobom. Ako je to na primer, nedozvoljena radnja (diranje zabranjenih stvari) dešavaće se dok Ana i ja pričamo ili smo okupirani njegovim mlađim bratom. Ako je uhvaćen na delu, vidi se stid, a nekada brizne i u plač.

Dok se Luka menja pred našim očima, Ana i ja učimo kako da se ponašamo kao roditelji u svim tim novim momentima. Ovih dana sam zamišljen nad time kolika je potrebna mera naše prisutnosti u njegovoj svakodnevnici. Gde je granica previše brižnog roditelja i onog kome se može prilepiti pojam “zanemarivanje”. Znam da je granica individualna i da zavisi od mnogo stvari. Ovih dana je testiram.

patakblog, beba, luka, viktor, kocke

Postoji, relativno novo igralište iza naše zgrade. Podloga je sitan šljunak, sprave su nove. Jedna od sprava su i nešto kao merdevine (u Banatu kažu lotre). Merdevine imaju stepenike do tri metra visine (slobodna procena). Počne Luka da se penje i svaki sledeći, viši stepenik na koji staje direktno je proporcionalan mom krvnom pritisku.

Dileme:
Da li mu reći da stane na stepeniku do koga mogu lako da ga domašim i spustim?
Da li mu reći da stane jedan stepenik pre nego što mogu lako da ga domašim i spustim, jer slutim da će mali bandit ubrzati penjanje i stati na sledeći stepenik pre nego što bilo šta uradim?
Da li ga pustiti da se penje do stepenika gde uopšte mogu da ga domašim?
Da li ga pustiti da se penje dokle hoće i tiho u sebi govoriti „Očenaš“?
Da li ga odmah spustiti i kupiti mu sladoled kako bi „skrenuli sa teme“.

Ako nastavim sa vokabularom kriminalistike: odgovore biram u afektu. Ako i pogrešim, upravo se na to i „vadim“. Nema recepta i nema tačnog odgovora. Eto, ja Vam prenosim moja iskustva i dileme…

Tekst je prvi put objavljen na sajtu Bebac.com >>>

Još roditeljskih avantura možete pročitati u knjizi “Dva i po dečaka“ Savršen poklon za buduće ili „sveže“ roditelje. Poruči knjigu za samo 230,00 dinara.

PORUČITE KNJIGU

Podelite!

HOĆU DA DELIM

HOĆU DA DELIM