Lutapatati i prvi zalogaji

Svašta se izdešavalo od kada smo se poslednji put čitali…

Poslednje dve nedelje Luka je počeo da ponavlja reči pa i čitave rečenice koje mu izgovaramo. Naravno na nekom svom jeziku koji je kombinacija mandarinskog, svahili i jednog od Valerijanskog narečja, ali se na momente ipak razumemo.

Samo da pojasnim, mali mangup se prvi put oglasio sada već davne 2014. To je bilo pre onih tamo izbora… Nije to tema. Ostalo je zabeleženo Lukino prvo oglašavanje:

Od pre neki dan na pitanje koliko ima godina, Luka ponosno pokazuje dva prsta. Koliko je tvrdoglav i uporan bojim se da će ta dva prsta pokazivati naredne dve godine. Ono na šta smo još više ponosniji je odgovor na pitanje:

„Kako se zoveš?“

„Lutapatati“ izgovara čovek u dahu, akcentujući u izgovoru tako da se stvori utisak da je blizak porodici Korleone.

Svakog dana u vokabularu se nađe po koja nova reč, a Ana i ja se trudimo da ih protumačimo. Za sada smo sigurni u:

ode – vode
nana – banana
uka – jabuka
ucak – ručak
cokic – sok
ksic – keks
ojice – bojice
parabajz – pradajz
ogut – jogurt – mogao bi uz svaki obrok u velikim količinama.

Sve se izgovara sa najmekšim „C“ na svetu.

Sve žene oko nas su „Mama“ i svi muški su „Tata“. Vi samo zamišljajte situacije u kojima se Luka u na primer Dunavskom parku zatrči do klupe gde sede devojka i mladić, pogleda u njega i kaže: „Tata“. Nekada nam bude i smešno…

Registrovali smo i prve kombinacije poznatih reči:

„Tata vozi auto“.

A imam i svedokinju da sam Luku na parkingu pitao koji je mamin auto i da je mala bistrica izgovorila:

„Ovo mamin auto!“

Možda ja na momente i pomislim da imam dara za pisanje, ali nemam ideju kako bih vam opisao kako izgleda Lukino interpretiranje dečijih pesama na „njegovom jeziku“. Slobodno mogu da predložim jednu disciplinu u nekom kvizu: Luka peva pesmu, a takmičari treba da je prepoznaju. Nimalo lak zadatak.

Praznike smo proveli u intenzivnom druženju, obaranju rekorda po broju ukakanih trenerki. Upoznali smo jednu bistru i pričljivu Dunju. Dobili poljubac od jedne Teodore na sred ulice. Jako plakali kada smo se pozdravljali sa obe dame…

Viktor 03.05. ima okruglo šest meseci. Sve više zahteva pažnje, a svaki prostor u kojem ga ostavimo mu postaje premali. Tehniku okretanja smo usavršili pa nam od jednog kraja prostranog ćebeta po podu, do drugog treba vrlo malo vremena.

Uz Lukino pričanje dodali smo i Viktorovo brbljnje. To je sada jedna kakofonija od koje ume da bude naporno.

Mali jubilej obeležavamo tako što smo pre par dana počeli sa uvođenjem čvrste hrane. Krenuli smo sa pirinčanim pahuljicama pa smo prešli na jabuku. Prvi zalogaji. Još nismo skontali šta tačno treba da radimo sa jezikom, ali porcije polako nestaju… Pišemo nove stranice dnevnika…

Tekst je prvi put objavljen na sajtu Bebac.com >>>