Maja

Maja je skoro godinu dana radila u knjižari u centru Novog Sada. Volela je taj posao, mada je plata bila više nego kilava. Ipak je bila okružena knjigama, nekim pristojnim svetom i to joj se činilo najvažnije. Nije bila od onih zaluđenih, zapuštenih i zanesenih, ali je negovala svoj mikrosvet. Jedna od planiranih novogodišnjih odluka će biti i preseljenje kod Milana, dečka sa kojim se zabavljala preko godinu dana i postajalo je ozbiljno. Dosadilo joj je deljenje stana sa cimerkom koja je radila kao konobarica. Buka u tri, četiri ujutru, kafanske priče, spavanje do podne…

Bila je spremna na sledeći korak bez obzira što nije osećala leptiriće u stomaku. Bilo joj je lepo sa Milanom. On je bio pragmatičan, sposoban i dovoljno komunikativan da zadovolji potrebu za kvalitetnim razgovorima. To joj je bio važno. Znala je i da će u Milanovom društvu moći da sluša Majls Dejvisa, Koltrejna ili Dorse. Da će moći zajedno da planiraju odlazak u Pariz, kada skupe kintu. Maja je znala i da joj neće smetati i beskonačno preslušavanje „Azre“. Milanov repertoar je započinjao i završavao sa Džonijem Štulićem, tako je to Maja videla.

Tih dana je baš bilo posla u knjižari, tako je uvek pred Novu godinu. Nije joj teško padalo, znala je i da će biti veća plata.

Malo širi džemper, duga, ravna crna kosa, nezaobilazni šal, niska rastom. Maja je izgledala kao srednjoškolka. Umela je da komunicira sa ljudima dovoljno dobro da je smatraju za prijatnu osobu. Snalazila se i u gužvi kakva je bila tih dana.

Trideseti decembar je najavljivao prilično posla u knjižari i ostanak ceo dan, koliko god bude bilo potrebe. Atmosfera prava praznična, euforija u vazduhu, pozitivan duh malo koga je uspevao da promaši. Rano popodne su čuli da će plata biti taj dan i da ima nešto i bonusa. Kolege iz knjižare su bile potpuno ok. Nije bilo nekog posebnog druženja izvan prostora omeđenog knjigama, ali je vladala dobra atmosfera.

Arsen je bio stariji kolega. Ne toliko stariji koliko su gusta brada i način ponašanja to demonstrirali. Izgledao je kao polupropali pesnik. Sa nekom mističnom smirenošću, delovao je pozitivno na sve znatiželjne kupce. Zvučao je kao da je pročitao svaku knjigu koja se tu nalazila. Nije se ustručavao da posle smene na izlasku zapali džokavac. U sred centra, bez obzira da li ga put vodi ka Ribljoj pijaci, dalje u centar ili u Laze Telečkog. Na vest o plati, otvorio je bocu crnog vina i atmosferu u knjižari napravio dodatno prisnom. Postojao je neki dogovor da na kraju smene svi odu na jedno piće, za pretposlednji radni dan. Tridesetprvog zatvaraju rano popodne.

Tek druga čaša vina, ali i Majls Dejvis, „Kind of Blue“. Vino iz plastične čaše.  Baš se nekako razišla gužva u tom trenutku. „Jel znaš da se vreme u džezu meri pre ovog albuma i posle ovog albuma? Posle ovoga ništa više nije bilo isto.“ Maja je bila iznenađena nastupom. Prijao joj je ton kojim se obratio. „A ti, šta ti misliš o Majlsu?“, pitala ga je. „Nemoj mala, možeš ti bolje. Kakvo je to pitanje? Majls je način razmišljanja i delovanja“, neprijatan je bio Arsen.

Osetila se glupom. „Šta sere uopšte ovaj, on će meni da objašnjava…“ Pomislila je i skoro to i glasno izgovorila. Bacila je poruku Milanu sa pitanjem kako je njemu i krenula na svež vazduh u zadnjem delu knjižare. I sama je bila iznenađena da je vino hvata. „Ja sam u jebenom haosu, dve točilice su riknule u Laze Telečkog, a masa ždere kao da je EXIT“. Milan je radio za pivaru, na terenu. Znao je pola grada iz kafana i sva vrata su mu bila otvorena. Maja mu je napisala da planira odlazak na piće posle smene. „Pali ti, ja nemam pojma kada se ovaj haos završava.“ Taman kada je planirala da se vrati u knjižaru, osetila je miris trave, a onda se pojavio i Arsen. „Hoćeš dim?“ Pre nego što je bilo šta odgovorila on je nastavio. „Otvaram drugu flašu vina, ‘ajde pomozi, ne mogu toliku količinu poroka sam“. Uzela je dim. A zatim i gutljaj vina. „Dobri smo, jel’ tako?“ Uspeo je da nasmeje Maju. Smena je trajala taman toliko da vino počne da radi. Plan je bio: kafana „Oblomov“ na piće ili dva i fajront. Ekipa je odustala posle jednog pića. Maju je par dimova i nova čaša vina zavrtela. Ništa posebno, ali nije joj se išlo kući. Pozvala je Milana. I pre nego što je bilo šta uspela da mu kaže, Milan se nadjačavao sa bukom: „Evo me u Pabu, u Marti sam, idem posle do kancelarije po neke fakture. Ako je tebi komplikovano nemoj se cimati, spavaj u tvom stanu, ja ću ovamo, sutra smo celo popodne zajedno.“ „Ok.“ rekla je, vratila se u „Oblomov“ i poručila još jednu čašu.

Arsen je držao temu: zašto je Berlin važniji od Amsterdama na kulturnoj mapi Evrope. Maja je pomislila da je u poslednjih sat vremena više čula njegovog glasa nego za sve vreme koliko ga poznaje. Imao je neku dozu mistike koja joj je bila donekle simpatična. Večeras je podsećala na nešto drugo.

„Jel’ nastavljamo kod mene ili…?“. Pitanje niotkud. Prvo se nasmejala. Vino je zavrtelo. „I šta radimo kod tebe?“ Pitala ga je i uzela još jedan poveći gutljaj, ne skidajući pogled sa njegovih tamnih očiju. „Videćemo“. Rekao je, naglo ustao i uzeo jaknu. Maja je tek u pokušaju sakupljanja stvari sa stola, pronalaženja torbe i jakne shvatila da je prilično pijana. Ustajanje nije bio nimalo lak zadatak. Arsen je već izašao, kao da joj ostavlja mesta da slučajnim svedocima ne izgleda da su zajedno, kao da joj daje mesta da promeni mišljenje. Svež vazduh ispred „Oblomova“ je malo sabrao. Dovoljno da ne tetura. Nedovoljno da promeni odluku.

Nije bila sigurna ni gde ih je taksi odvezao. Po hodniku je shvatila da je u pitanju neko starije zdanje. Visoki hodnici, velika ulazna vrata.

Stan je bio mali. Puno ploča po podu. Osetio se blagi miris duvana.

Arsen je pustio ploču. Miles Davis. Nije bilo „Kind of Blue“. Ili možda jeste.

Pomogao joj je da se izuje. Uveo je u sobu. Otvorio prozor. Svež vazduh joj je prijao. Krenuo je da je svlači. Prepustila se. Skroz. Arsen je uživao. Dozvoljavala mu je sve. Sve što je probao. Sve što je hteo. Odjednom kao da je želela da mu pokaže šta ona zna. Kao da je htela da mu pokaže da nije klinka. Da sve sme. Da sve hoće. Uvijala se i nameštala. Zaspala je posle drugog svršavanja…

Otvorila je oči. Još je bio mrak. Nije dugo spavala. Videla je da Arsen leži pored nje. Osetila je miris trave. Očigledno je skoro ugašen džokavac. Stid. Sram. Razočarenje. Krenula je da se oblači. Umila se i samo htela da što pre istrči… Arsen se nije pomerao. Prepoznala je kraj, negde je kod Keja. Osetila je blizinu Dunava. Još uvek je bila oznojana i svež vazduh je treznio svakim novim naletom vetra. Bila je ljuta na sebe. Jako. Najviše zato što mu je sve dopustila i zato što je pokušavala da se dokaže. Da se samo kresnula, manje bi joj bilo loše. Tako je mislila.

Ušla je u svoj stan. Nije imala pojma da li je cimerka uopšte tu. Odmah je otrčala pod tuš. Imala je utisak da se sva oseća na dim kanabisa. Trljala se sapunom, gelom za tuširanje. Izbegavala je da se pogleda u ogledalo dok je izlazila iz kupatila. Pogledala je telefon. Nije bilo poruke od Milana. Pomislila je: „Ko zna šta on radi, zna sve konobarice i one kurvaste promoterke.“ Nije uspela sebe da ubedi u to što je rekla. Griža savest je bila tu. Kroz zube je glasno izgovorila: „Kako sam glupa“.

Sat je probudio za spremanje za posao. Uvek ga je navijala tako da sve mora da radi u žurbi. Ovoga puta to joj je izuzetno prijalo. Od umivanja, pranja zuba, češljanja… nije imala vremena da razmišlja o mamurluku i o onome što je sinoć bilo. Videla je cimerkine razbacane patike, znači da je došla još kasnije. Svež jutarnji vazduh joj je prijao. Kao da je poništavao one mirise trave. Nije se opterećivala šta će Arsen reći. Znala je da je za nju i za njega ovo samo epizoda. Opet se setila koliko se sinoć trudila u krevetu da pokaže šta zna. To ju je najviše nerviralo. Nije želela da razmišlja o Milanu.

Pred sam ulazak u knjižaru trgla ju je poruka. Milan. „Vidimo se danas. Jedva čekam.“ Arsen je već bio na poslu. Pogledao je kao što je uvek pogleda. Skinula je kaput i videla da na mestu gde uvek ostavlja svoje stvari stoji njen šal. Nije ni skontala da ga nije ponela od Arsena. Šal joj je jako bio drag. Bilo bi joj jako žao da ga je izgubila. Pomislila je: „’Ladno, mogla sam ga izgubiti“. Nekako se osećala srećnom što je našla nešto što nije ni znala da je izgubila. Šal se se osećao na dim. Smotala ga je u džep od kaputa.

Pročitajte Milanovu stranu priče>>>