Priče iz Laze Telečkog

Milan

Odzvanjala je Azra: „Ti si žena drugog sistema“ dok se Milan spremao da krene na posao. Kraj godine je i znao je da će imati više posla nego obično, ali je znao i da sve može da postigne. Praznično raspoloženje dalo mu je dodatnu energiju. Pozitvno je uticalo na njega i to što je razmišljao kako će izgledati život sa Majom, devojkom sa kojom se zabavlja nešto duže od godinu dana. Prijalo mu je njeno društvo, nekako ga je činila potpunijim. Postalo mu je dosta konobarica, promoterki i raznih šema. Milan je veći deo svog života proveo u kafani kao gost, ili iza šanka, za tacnom ili u poslednje vreme kao prodavac. Jako ga je nerviralo da njegovo radno mesto zovu „Mrčendajzer“. Radio je za pivaru i sve veštine i poznanstva iz kafana koristio je u novoj ulozi.

Maja je bila umetnički lik: knjige, džez i takve stvari. Iz uobičajenih kafanskih priča i buke, skroz mu je prijalo sve u vezi sa Majom. Drago mu je bilo i to što je pristajala da sa njim sluša Azru, Rundeka ili Damira Urbana. Nije bila jedna od onih otuđenih i zaluđenih umetnica, nego nekako na zemlji. Razmišljao je kako može izgledati zajednički život, ali bez treme ili straha.

Od obaveza za pretposlednji dan u godini znao je da do podne mora proveriti hoće li novi kafić u Laze Telečkog potpisati ugovor sa njim? Kafić je bio u narodnjačkom fazonu i uvek se daleko bolje osećao u okruženju drugačije muzike, ali posao je posao. Gazda ga već dugo zavlači i odlaže konačnu odluku. Tačnije, Milan je pretpostavio da lik sa kojim sve vreme priča i nije gazda nego neko ko se tako predstavlja, ali mu to nije bilo važno. Sa tim ugovorom prebacio bi target, to bi značilo više love, savršen kraj godine.

Dok se vozio do Trifkovićevog trga Milan je pomislio da je svako ko ima automobil u Novom Sadu danas za volanom. Na trgu se parkirao tako idiotski da ga „pauk“ nikako ne bi uspeo odneti. Dok je gledao prema svom malom remek delu parkiranja pomislio je da ga jedino „Optimus Prajm“ može pokupiti. Nasmejao se na sopstveni fazon. Pomislio je da će baš taj citat plasirati danas bar pet puta. Bio je zadovoljan.

„Šta ćeš ti?“ pitao ga je Bora, „vlasnik“ lokala. Milan je znao da se razgovor može odužiti pa je izabrao: „Ja ću dužu kafu i čašu vode“. Bora je poručio: „Ja ću malu punu, sa dve tri kapi mleka i ceđenu sa mlakom vodom, ali nemoj da sipaš iz česme nego ugrej na kafematu flaširanu“. Krenuo je da mu priča kako su sve karte za doček rasprodate i kako ga sada saleću tražeći karte za upad po bilo kojoj ceni. „Ima jedna mala koja mi je rekla ako pustim nju i drugaricu džabe da uđu mogu kad god hoću da dođem na ceo tretman kod njih dve! Kapiraš šta ti pričam. I `ajde ti sada budi pametan…“. Umeo je Milan da se ponaša u ovakvim pričama i da se snalazi, mada ih se prilično gadio. „Boli te uvo, taman da se malo opustiš posle dočeka…“. Bora je imao još dve – tri slične priče, ali i osvrt na političku situaciju u zemlji: čuo je od lika da će na proleće baš biti frka i da se ovi ozbiljno spremaju da reše neke stvari… Milan je prekinuo političku temu pitanjem: „Jel se dogovaramo mi oko saradnje ili šta…?“ „Pazi brate, nije najbolja ponuda, mene su ovi drugi zvali i nudili mi i čaše i promoterke svaki vikend i da mi daju karte za neke koncerte, ali ja brate zbog tebe… evo kralju pečat i potpis.“ Pružio mu je ugovore sa pečatom i potpisom. Ogroman kamen mu je pao sa srca. To je pobeda. Skoro da je zagrlio Boru, ali ga je ovaj previše nervirao. Video je na potpisu potpuno drugo ime, kako je i pretpostavio, gazda lokala je neko drugi. Pravio se da nema pojma. „Sada donesi mom bratu i meni onu domaću, posebnu onu dunju da zalijemo.“ Još kratko vreme je morao da uživa u gostoprimstvu, a onda je krenuo dalje. Osećaj zadovoljstva. Javio je odmah svom šefu da je posao završen.

Ulica Laze Telečkog ubrzano se zagrevala za praznike koji dolaze i već u ranim popodnevnim satima kafane su bile pune. Milan je obišao lokale u redovnoj ruti i nije se libio da popije po koju, znao je da su važni poslovi završeni. Čak je kupio i Maji novogodišnji poklon. Šal. Imao je utisak da Maja nosi šalove od septembra do početka leta. Nije dugo birao, znao je da će joj se svideti taj koji je izabrao. Imao je samopouzdanja kada je radio ovakve stvari. Bez obzira na to što je Maja bila umetnica i obraćala pažnju na svaki detalj, znao je da je šal pun pogodak.

Pre nego što je pomislio da je sve završio stigao je poziv. Lik iz „Marta`s Pub“-a. Pukla im je točilica, a ima punu kafanu. Za manje od tri minuta našao je prelazno rešenje i sa konobarom iz Marte je skočio do jednog od lokala u pasažu u centru za koji je znao da nema gužve, obećao im par majci i rešio problem. Nije mogao da odbije pivo ponuđeno po zasluzi, a izbor je bio još lakši jer se Pabom orio Štulićev glas. Album „Ravno do dna“ je odzvanjao. Dobra ekipa, savršena muzika, posao urađen, poklon kupljen. Milan se zaleteo u pivo. Bio je spreman da se napije i da ne bi morao da posebno objašnjava bilo šta Maji bacio joj je poruku: „Ja sam u jebenom haosu, dve točilice su riknule u Laze Telečkog, a masa ždere kao da je EXIT“.  Stigla je još jedna poruka od Maje da planira odlazak sa ekipom posle posla. Milan je pomislio, to je skroz ok i odgovorio: „Pali ti, ja nemam pojma kada se ovaj haos završava.“

Ekipa se ređala: bivše kolege, ortak sa fudbala, par poznanica. Posle par sati nije bio siguran da li je popio dvocifreni broj piva. Sa Azre se prešlo na Partibrejkerse, nije mu smetalo. Iskusno se postavio uz šank jer je tako najmanje morao da čeka piće, gledao je da li šanker ume pravilno da natoči pivo, a i wc je bio dovoljno blizu. U jednom od povrataka iz wc na „njegovom mestu“ je bila neka devojka. Sitna, crna i očigledno nadrkana. Uske farke su ocrtavale lepu figuru i dobru guzu. Teksas košulja i zavrnuti rukavi. Prišao joj je i pre nego što je bilo šta rekao, ona je progovorila: „Evo samo da uzmem medovaču i sklanjam se.“ Bio je iznenađen brzom i drskom reakcijom, ali je ipak hteo da započne konverzaciju: „Ok, ništa te nisam pitao, šta se drkaš?“, bezobrazno je uzvratio. Sledeći njen pogled nije imao ništa otrovno i bezobrazno. „Izvini. U kurac. Kraj smene mi je, imam manjak, pa gledam da pozajmim medovaču i nekako ispeglam sranje.“

„Gde radiš?“ Milan se raspitivao jer je mislio da poznaje sve osoblje lokala u centru grada.
„U Tata bradi sam od juče. Posle ovog sranja možda više i nisam“.
Uzela je flašu medovače i još jednom mu se izvinula. To mu je nekako bilo simpatično, skroz ljudski.

„Ajde kada završiš dođi ovde na pivo.“

Krenula je da izlazi.

„Hej kako se zoveš?“

„Ja sam Sofija, Milane.“

Shvatio je da ona zna njegovo ime.

Pre nego što je ozbiljno načeo sledeće pivo, pored njega je bila Sofija. Kao da je bila dodatno neraspoložena.

„Hej šta ćeš da piješ?“ Pitao je Milan

„Ma nemam pojma, nervozna sam, ali se dobro završilo. Radim i doček i reprizu nove godine, ispeglaću manjak“.
„Pa što si onda još nadrkana?“

Samo je odmahnula rukom.

„Onda rakija ili pivo?“

„Ma nisam za ništa.“

„Pa kako bre u kafani si, zvao sam te na pivo, hoćeš kafu?“

„Ajde pivo.“

„Koje ćeš?“

„Malo.“

„Ma ne to bre, koje ćeš pivo?“

„Svejedno…“

Bila je ljuta i odsutna. Sa naglim potezima, kao da je bežala od nečega ili negde žurila.
U tom trenutku je ponovo krenula Azra. „Da li lažem kada kažem da je sreća u tri stvari…“ Milan je glasno pratio tekst i uhvatio Sofijin pogled koji je bio fokusiran na njega. Bio je siguran na koji način može da se završi ovo veče. U tom trenutku je pozvonio telefon. Maja.

„Evo me u Pabu, u Marti sam, idem posle do kancelarije po neke fakture. Ako je tebi komplikovano nemoj se cimati, spavaj u tvom stanu, ja ću ovamo, sutra smo celo popodne zajedno.“

Čulo je „Ok“ sa druge strane.

Sofija nije ni pipnula pivo.

„Ajmo negde, bilo gde, gde smo sami“, šapnula je mu je na uvo.

Lako je pristao.

Na parkingu je shvatio da nije dobro da krene pijan da vozi, nije čak bio ni siguran kako bi se isparkirao.
„Ovo jedino da me neki Transformers isparkira…“ nasmejao se. Sofija nije razumela.
„Hoćeš da zovem taksi?“

„Jel’ može kod tebe?“

Milan je znao da Maja ima ključ od stana, a i nije mu se sviđala ideja da ujutru mora Sofiji nešto da objašnjava ili da je požuruje, sve mu je nekako postajalo previše komplikovano…
„A jel’ imaš ti praznu gajbu?“ dok je to izgovarao Milan je shvatio da je na korak od gluposti i sve mu se manje sviđala ova ideja, počeo je da razmišlja kako da se izvuče. Bio je previše puta u ovakvim situacijama, alkohol je učinio svoje ali je ipak počeo da „stiska kočnicu“…

„Rešila sam da me jebeš. Sada to hoću. Otključaj auto. Daj mi ključ ja ću otključati. Jel’ ovo tvoj auto?“

Ušli su auto, na zadnje sedište. Ona je imala kondom kod sebe. Bez pogovora je počela da skida svoje farke i da otkopčava Milana. Bila je sitna i sve je to lako radila u skučenom prostoru.

Milan je pristao, mučno, ali kao da njoj čini uslugu. Stavio je kondom. Pre nego što je sela na njega pitao ju je: „Zašto ovo radiš?“.

„Onaj moj skot me opet laže, hoću da me jebeš, hoću da zna da se i ja jebem sa strane“.

Milan je zastao i blago je odgurnuo od sebe.

„Neće niko znati, znam da imaš devojku. Hoću te. Znam te.“

Sela je na njega.

Trajalo je kratko.

Zagrlila ga je kao da se zahvalila, a onda odgurnula. U pola koraka se obukla i izašla iz auta.

Učinilo mu se da vidi Boru kako gleda pravo ka njemu i rukama pokazuje poznate pokrete koji opisuju seks. Pokazao mu je i podignut palac.

Milan je zatvorio vrata i zagledao se u krov automobila. „Hoće li ovo prestati, hoću li ja postati normalan?“ Nije bio siguran da li je ovo glasno izgovorio.

Razmišljao je da li da vozi. Bilo mu je dosta sranja za danas. Taman je krenuo ka taksistima kada je shvatio da je šal koji je kupio Maji zaboravio u Marta Pabu. Nije bio siguran da li će ga savest više gristi ako ga pokupi i uvek se seća ove večeri ili ako ga ostavi. Ušao je u Martu. Šanker mu se smejao: „Šta je care, bez bodova večeras, mala otišla, nije se dala?“ Bez reči, Milan je pokupio šal. Na izlasku iz Marte je čuo da ponovo počinje Azra: „Smrdljivi grad zatvara podrume, smrdljivi grad zatvara ulice…“.

Uzeo je taksi do kuće.

Brzo je zaspao.

Probudio ga je alarm. Iznenadio se koliko se nije previše kajao. Ni glavobolja nije bila jaka. Odlučio je da ova „recka“ bude poslednja. Hoće da proba da se smiri. Hoće da uspe ovo sa Majom. Bio je siguran da će joj se šal svideti.

Taksijem se odvezao do Trifkovićevog trga. Neko mu je povratio na suvozačeva vrata. Ništa se nije osećalo u autu, nije bilo nikakvih tragova. Nije hteo da pusti Azru. Upalio je radio. Prepoznao je Morisonov glas, Dorsi. Za pesmu nije bio siguran. Poslao je Maji poruku: „Vidimo se danas. Jedva čekam.“

Pročitajte Majinu stranu priče>>>

 

Podeli sa drugima