Dva ipo dečaka

Naš prvi dan u vrtiću

Prvi Viktorov (17 meseci) dan u vrtiću, Ana i ja čekali smo sa strepnjom. Jeste da smo imali relativno sveže iskustvo sa Lukom (tri i po godine), ali nas je baš to i brinulo. Kod Luke je sve išlo prilično lako, a mlađi brat mu je sušta suprotnost. Otuda briga.

Ana je uredno torbu spakovala noć ranije. Jutro nije počelo rutinom, jer se ceo raspored aktivnosti menja i prilagođava našim malim ljudima. Od sada Ana vodi Luku u vrtić, a na mene je pao taj svečani momenat probijanja leda i početak avanture zvane „polazak u vrtić“. Glavni junak ove priče je više vezan za mamu (teška srca priznajem) i složili smo se da bi njen odlazak na privikavanje samo otežao celu stvar.

Spakovani i raspoloženi nas dvojica smo se uputili u vrtić. On, naravno, nije ni slutio šta ga čeka. Ulazak u objekat bio je ispunjen grajom, vikom, po nekim plakanjem, užurbanim koracima roditelja… A unutra svet šarenila i sve nekako prilagođeno malim ljudima. Viktor je sve posmatrao širom otvorenih očiju. Upijao je taj novi, vrli svet.

Plan je bio da budemo, za početak, sat vremena zajedno, ali da se ja nekako „pomerim“. Divne vaspitačice su se predstavile, pokazale nam njegov ormarić i rekle da će već od sutra tu biti ispisano i njegovo ime. Obuli smo zepe i ostavili stvari. Držeći me za ruku, mali čovek je napravio prvi korak u sobi u kojoj je već bilo desetak drugarica i drugara. U pitanju je grupa gde niko još nema dve godine. Mali medeni ljudi su bili u svojim poslovima. Neko je plakao, neko je čačkao nos. Par drugara je puzalo. Jedna drugarica je uspavljivala bebu lutku na podu. Nekoliko njih je nešto glasno „pričalo“ na svom jeziku. Prostorija je u potpunosti bila prilagođena deci. Kao „iskusni“ tata snimio sam zaštitu na radijatorima, iole krupnije igračke van domašaja, male stolice i stolove, tepih u jednom delu prostorije od zida do zida i parket u drugom delu prostorije, tamo gde su bile raspoređene stolice i stolovi.

Ja sam se malo udaljio od središta sobe i seo na pod, kako bih bio dovoljno blizu da me sin vidi ako bude „frke“ i dovoljno daleko da može da započne svoje druženje sa ekipom. Da li mislite da je moj sin dolazio kod mene? Jok. Dolazila je prvo jedna Maša da mi ponudi plastičnu jagodu. Ja kao uzmem „zalogaj“ pa joj vratim, a ona ga kao nešto obriše o tepih ili ubere novu (nisam bio siguran), pa opet. I tako bar desetak puta. Jedan Stefan mi je doterao bager tik uz moju nogu i tu započeo ozbilje radove. Mislim da je u pitanju bilo nešto oko koridora 10. Znam samo da je bilo puno posla za kopanje po tepihu.

I pre nego što se ekipa zaigrala, došao je red na doručak. Na moje veliko iznenađenje za svega nekoliko minuta mali ljudi su posedali za stolove i stolice. Sa obzirom da je sve prilagođeno njihovom uzrastu delovali su stariji nego što jesu. Posmatrao sam kako se Viktor uklapa u ekipu. Za doručak je bilo hleba sa nekakvog namazom i kuvano jaje. Jogurt su im iskusno dali malo kasnije. Moj čovek je bio sjajan u tom delu „debija“. Tražio je i dodatak. Ostali drugari su se snalazili svako na svoj način. Bilo je onih koji su se vešto izborili sa izazovom koji je bio pred njima, ali bilo je i drugačijih scenarija. Jedna drugarica je prstićima „iskopavala“ namaz sa parčeta hleba, jedan drugar za Viktorovim stolom je nešto slično radio ali sa jezikom i nosićem. Meni se posebno svideo mali Mata koji je pravio „Mimoza“ salatu od raspoloživih sirovina: sve je stiskao i drobio do atomskog nivoa. Onda je ceo taj „cirkus“ upotpunjen ispijanjem jogurta malih ljudi. Morate se zaista potruditi da zamislite šta je ostalo za njima po stolovima i još više po parketu oko stolova kada se završio doručak. Sledeća aktivnost bila je pranje ruku i umivanje. Mali ljudi su stali u red (manje – više) ispred lavaboa.

Dok je trajao ovaj deo vaspitačicama je stiglo pojačanje u vidu žene koja je u nekoliko pokreta pokupila sve ostatke sa stola i jednako uspešno i brzo i parket je opet bio savršeno čist. Pomislio sam koliko je sve praktično i pametno napravljeno.

Posle nekoliko minuta, opet je krenula igra. Šarenila tepiha su deci postala pista za avione, neki su veslali u kutijama od igrača kao da plove po svetskim okeanima, jedan dečak prilično uspešno je šutirao lopticu zamišljajući da je tepih meka trava Juventus Arene (dobro, to sam ja možda zamišljao). Viktor je uredno uzimao nešto što je ličilo na plastično voće sa poda i pokušavao da žvaće.

Došlo je vreme da se odjavimo. Prvih sat vremena Viktorovog druženja u vrtiću je prošlo. Kako bi vaspitačice zaigrale male ljude pustile su muziku. „Zum, zum, zum zum zum…“ i šarenila tepiha su od svetskih okeana do fudbalskih terena preko aerodromskih pista i autoputeva u tren oka postala podijum za igru.

Viktor je zaspao na putu do kuće. Mogu samo da zamislim kako je u njegovoj glavi izgledala ova avantura. Očigledno je bio iscrpljen od upijanja svega novog. U svakom slučaju napravljeni su prvi koraci u vrtiću. Važno je da su na dobroj podlozi.

PS: tekst podstaknut aktuelnom kampanjom “Učionica iz snova” kompanije Tarkett koja ima za cilj da istakne važnost podnih obloga u našim vrtićima!

Podeli sa drugima