Novi list
Novi list, nova stranica. Prilagodiš se sistemu i okolnostima, trudiš se da pronađeš svoje mesto.
Luka je svoju avanturu u prvom vrtiću završio. Rekli su nam da više nema mesta za njega, on je jedan od dece koja su se priključila kasnije i kao takav, sada treba da ode. Tabela sa spiskom dece koja napuštaju vrtić je nedeljama bila okačena u hodniku. Spoznaja da za tvoje dete više nema mesta u ustanovi u kojoj je prvi put naučio gde je njegov ormarić (na kome je pisalo njegovo ime) je malo gorka, ali je to valjda deo odrastanja. Njegovog i našeg. Novi vrtić nam je još bliži, siguran sam da će se mali bandit snaći. Uostalom, nema druge.
Nije tu kraj „nemanja mesta“. Viktor je jedan od one dece koja nisu raspoređena u državne vrtiće. U narednim nedeljama videćemo šta ćemo smisliti. Mada iskreno, verovatnoća da redovnim putem dete sa manje od godinu dana „upadne“ u državni vrtić u Novom Sadu jednaka je verovatnoći da dobiješ sedmicu na loto-u, za svoj rođendan, kada si rođen 29. februra – znači, veoma mala.
Ako bih hteo da budem ironičan pitao bih se: jel to nama univerzum nešto poručuje?
Ali današnja tema uopšte nije na sivim tonovima. Ma jok. Idemo dalje, nova borba, novi drugari…
Od poslednjeg bloga Luka ne samo da se definitivno rešio pelena nego smo mi načeli novi korak: piškimo u WC šolju! (u pozadini se čuju glasne ovacije, intenzivan aplauz, zaboravljene vuvuzele…). Šta da vam kažem, potpuni hit. Bandit samo svuče gaće, gde god da se nalazi i viče: „vece šolja“! Onda pingvinskim hodom, sa spuštenim panatalonama jezdimo do kupatila. Iskren da budem u ovom „prelaznom periodu“ beležimo odsustvo bontona pa sličan ritual sprovodimo i napolje uz diskretno sklanjanje sa strane. Nismo baš najsrećniji kada imamo tu akciju i nije nam cilj da ga navikavamo na takvo ponašanje van kuće, ali moramo korak po korak. Jutarnja rutina još uvek podrazumeva sedenje na noši, uz čašu mleka… Zna čovek…
Fond Lukinih reči se povećava na dnevnom nivou i sada imamo i ozbiljne razgovore:
„Gde je mama?“, Luka: „Hrani bebu“.
„Hoćeš da večeraš griz ili keks i mleko?“, Luka: „Hoće keks i mleko“, kasnije hoće i griz.
Javljamo se baki i dedi na telefon. Velika radost. Tek da budem jasan: još uvek imamo i nebrojeno mnogo Lukinih monologa posle kojih se Ana i ja pogledamo bledo.
Simpatično u Lukinom pričanju je njegovo akcentovanje i loša gramatika. Zvuči kao neko ko već ima mađarski pasoš…
Mislim da smo na korak od onog uzrasta gde kreće beskonačna serija pitanja. Prijatelji sa više roditeljskog staža su nas „upozoravali“ na to.
Viktor je sada dvozubi nasmejani panda. Spektar klope koju mu je Ana uvela je sada već pristojan. Proširen je i spektar zvukova koje ispušta.
Podvikivanje, brbljanje, blebetanje… Od skoro počinje da diže guzu kada ga postavimo na stomak i pomaci u „rikverc“ postaju sve očigledniji, mada još uvek za kretanje dominira tehnika prevrtanja i tumbanja. Zbog prilično stabilne građe za svoj uzrast i načina kretanja, nadimak „panda“ se nekako sam nametnuo.
Interakcija između dva brata je sve učestalija i svako Lukino glupiranje, trčanje, vikanje, padanje nailazi na veliko radovanje kod mlađeg brata. Što starijeg dodatno motiviše.
Količina potrebne energije, volje i snage da se dnevne aktivnosti savladaju dostigla je kod Ane i mene nove granice. Ono što slutimo da tu nije kraj pomeranja granica i strpljenja.
