Dva ipo dečaka

Prednost imaju…

Pre par dana bio sam svedok jedne, pomalo neugodne situacije. Na mene je cela scena ostavila utisak pa ću podeliti sa vama, možda preuveličavam.

Bio je jedan od onih retkih, pravih letnjih dana, kakvih je vrlo malo ove godine. Vreme dešavanja je negde oko 15:30 – 16h. Upekla zvezda, onako izistinski. Mesto dešavanja je mala pošta na Novom Naselju (potpuno nebitno, ali ako neko poznaje mesto da ima potpunu sliku). Šalter za preuzimanje pošiljki, koji je vrlo često opterećen jer se tamo ostavljaju sve pošiljke koje poštari nisu uspeli da uruče sa celog Naselja. U redu ispred jedinog šaltera koji radi (od dva, ali je na drugom žena bila zauzeta nekim brojanjem, sabiranjem…) je 8 (osam) žena (nije me mrzelo da prebrojim).

U poštu ulazi žena sa dvoje dece od oko 3 i 5 godina. Deca k`o deca nemirna, prostor mali. Mlađe dete se provlači i sapliće o tuđe noge, gura prste gde stigne… Stariji pokušava negde da sedne, negde gde nije mesto za sedenje. Privlače pažnju svih prisutnih, diskretno ali niko ne reaguje. Žene za šalterom nisu ni obratile pažnju. Klinci postaju nervozni jer im se mesto baš posebno ne dopada, prave malu frku. Majka pokušava da ih smiri, da ih stiša. Vidi se da je i ona nervozna, sliva joj se znoj sa čela. Cela scena traje 15, možda 20 minuta. Niko se nije ponudio da ustupi mesto u redu.

Da li možete da zamislite ženu sa dvoje male dece koju u redu pošte nije propustila ni jedna od tačno osam žena ispred nje?

E sada ću da vam priču još više približim istini: u pitanju je bilo osam muškaraca koji nisu pogledali ženu sa dvoje male dece! Nije to bio neki poseban red, i kao što sam napisao sve je trajalo oko 15ak, 20 minuta ali se niko od muških nije ponudio da ustupi mesto i pusti ih preko reda. Da li možete da zamislite tu scenu?

E, a sada ću da vam kažem kako je stvarno bilo: cela scena je kao poslednji opis samo umesto žene sa decom bio sam ja sa Lukom (uskoro 5 godina) i Viktorom (uskoro 3 godine).

Niko od osam muškaraca, raznih uzrasta, nije pokazao tračak dobre volje. Mogu glasno da razmišljam zašto je to bilo tako i da donosim bezvezne zaključke na osnovu, eto, mog utiska. Možda je zaista svako od njih jako žurio, jer je bilo izuzetno toplo i blizu je termina kada se završava posao pa žure svojoj kući. Možda im nas trojica nismo izgledali kao neko kome treba ustupiti mesto. Niko tu nije mala beba, žena ili trudnica. Jer da jeste, siguran sam da bi postupili drugačije. Ja sam bio u papučama pa su možda zaključili da sam „papučar“ jer, pobogu, ja šetam dvoje dece, pa kada je već tako šta oni tu meni ima da pomažu. Možda nikada niko od njih nije sa dvoje male dece stajao u redu pa nije znao da bi gest dobre volje bio od pomoći…

Ok znam, možda preuveličavam. Nije ni meni „pala kruna sa glave“, za tih 15 – 20 minuta čekanja u redu sa dvoje male dece. Tek sam hteo da podelim svoja razmišljanja…

Podeli sa drugima