Prva vožnja biciklom, borba sa nošom i još ponešto
Viktor nije više mala beba. Izgubio je status „mala“ i sada je samo beba. Razlog gubljenja statusa nije samo kilaža, koja uskoro postaje dvocifrena, već i polako pokazivanje karaktera.
Dozvolite da vas bolje upoznam: Viktor je jedna mnogo vesela beba i često ume da osmehom razveseljava roditelje, bližu rodbinu i svakoga ko mu se nađe „na putu“. Posle tog gesta retko ko ostane ravnodušan. Sećam se da sam kod Luke lovio osmehe u tom uzrastu. Mlađi se, gotovo, rasipa sa osmesima. Ali avaj. Još jedna karakterna crta dobija svoje jasnije oblike. Kada bebi nešto nije po volji, onda pokazuje fantastične glasovne mogućnosti. Potpuna transformacija, iz doktor Džekila u Mister Hajda.
Da približim dozvolite malo taj pojam „nešto nije po volji“. To može biti ako je beba gladna ili ako se prejela. Razlog nezadovoljstva može biti ako se oseća zapostavljenim u na primer kolicima ili ako ga nosite kako njemu nije po volji. Ili ako se na primer vozi u automobilu. Ili jednostavno tako. Za svako od navedenih slučajeva Viktor testira naše čulo sluha, a poslednično i nervno-živčani kompleks. Par puta sam video i da je iznervirao starijeg brata.
Može li to da utiče da normalno funkcionisanje unutar porodice? Odgovor je pozitivan. Slika porodične idile onda izgleda tako da Viktor viče, stenje i buni se dok ga nosim. Pri tome smo izgleda blizu pojave zubića pa je sva emitovana buka ispraćena intezivnim balavljenjem i prelivanjem na svakoga ko ga nosi. Luka istovremeno levitira u međuprostoru kuhinjske stolice i stola (kao da pokušava da izvede neku scenu iz Matriksa), dok se Ana trudi da nešto pojede. Ja pojačavam ton na televizoru ne bih li čuo nešto, pojačava i Viktor, a Luka testira gravitaciono ubrzanje od stolice do poda. I onda počinje plakanje. Stereo & surround plakanje. Dok to traje jasno osećam kako mi se obim glave povećava, dok unutra udara bas bubanj. Fitilj je pri kraju, eksplozija samo što nije… Sat vremena nakon ove scene, klinci spavaju, Ana i ja mrtvi umorni, polupani… Jedna u nizu noći u kojoj sam zaspao obučen..
Vikend smo proveli u dva izazova u vezi sa Lukom: jedan stari i jedan potpuno novi. Novi izazov je bio vožnja Luke na biciklu. Kupili smo odgovarajuće sedište, plavu kacigu za dečake (videh komentare oko naše „preterane“ brige kod lupanja glave u vrtiću, evo novog materijala), sve montirali na „pak tregeru“ i napravili par krugova po kraju. Luka se nije bunio, izgledalo je da mu je prijalo. Bilo mi je simpatično: dok sam ga vozio par puta sam ga pitao jel mu se sviđa, jel hoće da nastavi da se vozimo, a on ni glasa. Stanem ja, okrenem se i pitam ga: „Štrumfe, jel’ ti se sviđa, hoćeš da se vozimo?“, a on klima potvrdno glavom. Shvatam da čovek sve vreme klima potvrdno glavom, samo što ja to nisam video.
Drugi izazov je noša. Tu imamo mnogo manje uspeha. Pogađamo je ujutru i retko kad van tog termina. Nedelja popodne, odlično vreme za upornost. Gledamo Juventus i lovimo priliku. Rezultat je bio 3:0. Noša je izgubila, mašina za veš je dobila. Dobila je tri kompleta za malo jače od sat vremena. Četvrti komplet je došao malo kasnije. Moja uteha je i što je Juventus dao četiri gola. Ovo sa nošom preti da pređe u agoniju.
Tekst je prvi put objavljen na sajtu Bebac.com >>>