Dva ipo dečaka

Sinovi vs ćerke

Duže vreme sam u pokušaju da se ponovo pokrenem u pisanju bloga. Bez da tražim opravdanje, ali neke životne situacije i aktuelne prilike su mi bile ponor inspiracija, tako da je malo čega ostalo za bilo kakav kreativniji poduhvat izvan okvira svakodnevnih zafrkancija. Možda jednom budem pisao i o tome. Ipak, ovi pixeli & karakteri su, valjda, dokaz (samom sebi) da se vraćam pisanju.

Dve inicijalne stvari su me naterale da se ponovo logujem na sopstveni blog: sve ovo pisanije dobija svoju štampanu verziju (knjiga, braćo i sestre, a ne postovi i lajkovi) i tačka prevoja (rečnik matematike sa Fakulteta tehničkih nauka – op. aut.) je tekst Marka Dražića na portalu VICE.

Marko piše o perspektivi roditeljstva jednog tate u podizanju dve devojčice, Sare i Sofije. Pored toga što ih lično poznajem, dobar deo napisanog sam prepoznao i kod sopstvenih razmišljanja. Odlično je sve zapisao, meni se dopada. Čak me je i situacija sa početka njegovog teksta u kojem ga deda proziva za targetovanje: „Sledeći put da gađaš sina”, podsetila na nešto slično, što se nama desilo. Samo je tada dobacivanje bilo u militarističkom maniru: „Vidi ti dva momka, tatine vojničine!“. Sve sam opisao u tekstu „Vojnik je da ga šišaju i da viče razumem“ pa ne bih da se vraćam na to.

Hoću da pišem o ovome što je Marko napisao: „Pored pitanja kakav je svet u kom smo odlučili da imamo decu, pitaš se i kakav je svet u kom imamo žensku decu i da li bi im život u Srbiji bio lakši da su se rodila kao dečaci.“

Ovde neće biti odgovora na postavljeno pitanje, još manje postoji ideja da uspostavljam skalu „teškoće“. Samo ću, pokušati, da na celu temu dam još jedan ugao gledanja – nikako suprostavljen.

Zemlja u kojoj podižemo decu jeste patrijarhalna i skoro beskonačan izvor stereotipa po mnogim pitanjima, posebno na temu rodne ravnopravnosti. Posledice takvog stanja uviđam svakodnevno. Ajde da probam da sve potpuno banalizujem i predstavim u par rečenica:  „On je da lovi, a ona je da kuva, jer je on brži, jači i pametniji od nje.“

E sada postavljam pitanje: Šta, ako sinove koje žive u Srbiji (za sada) učimo stvarnoj ravnopravnosti? Šta ako ih spremamo da budu ravnopravni sa devojčicama, devojkama. Šta ako im govorimo, ali i pokazujemo da i mama zna da vozi auto, a da tata može da im mesi lepinje. I da mama opere taj isti auto, a tata opere sudove posle klope? Časna reč. Koliko će naši sinovi biti oštećeni u ovakvoj Srbiji. Ili – hoće li im biti lakše što su dečaci?

Ona banalno debilna rečenica u kojoj je mužjak lovac, a ženka sprema kuću i brine o deci postaje posebno komplikovana ako mužjak nije spreman da lovi (slažem se: ili ženka da sprema kuću, ali ću se zadržati na prvoj polovini rečenice).

Tek da se malo udaljim od teme: okolnosti devedesetih godina su moju majku i oca naterale da se snalaze (kao i većinu roditelja mojih prijatelja, komšija) za bukvalno preživljavanje. Moj tata nije bio jedan od onih koji su se snašli u novom okruženju. Mene je miris kreme za ruke (muške kreme za ruke) asocirao na oca. E, takav lik je završio u rovu i bio na ratištu. Čim je bilo moguće da se devize menjaju u banci (a ne na ulici ili pijaci) moj otac je isto jutro otišao u banku u centru Zrenjanina sa 10, pokušavam da se setim, eura ili maraka. Žena na šalteru je zvala poslovođu. Rekli su mu da to niko u njihovoj banci nije uradio više od 10 godina. Zaboravili su proceduru. Poslovođa se rukovao sa mojim ocem i zahvalio mu se. Razumete šta hoću da vam kažem? Teret patrijarhata teško pada i na drugu stranu.

Pokušao sam da izbegnem da mračim, ali neću uspeti: većini mojih prijatelja očevi nisu živi. Postoji jedan zajednički imenitelj za dobar deo: nisu bili spremni na okolnosti koje su ih okruživale, teret patrijarhata u kombinaciji sa političko-muljatorsko-lopovskim miljeom ih je istrošio. Bez da umanjujem svačiju personalnu odgovornost da sopstveni život istroši ili ga prekine. Bukvalno.

Vraćam se autoru i tekstu sa početka priče, Marko sjajno završava: „Većina nas koji imamo decu već smo u nekim godinama da smo dovoljno matori i istrošeni da bismo i dalje verovali u one klinačke ideale da ćemo promeniti društvo u kojem živimo, ali možemo makar da ohrabrimo decu da razmišljaju drugačije od ustaljenih balkanskih shvatanja i da prkose svakome ko za njih ima drugačije planove. Za toliko valjda imamo snage.

Mislim da smo u obavezi da imamo snage. Menjati društvo je proces. Obećavam da ću svoju decu učiti i ohrabrivati da prkose svemu i svakome ko ograničava njihove potrebe, slobode i planove.

Podeli sa drugima