Šta smo naučili iz Svetskog prvenstva u fudbalu?

Kakav bih ja to bio tata bloger, a da se ne osvrnem na najvažniji, planetarni sportski događaj. Ima on svoj ugao i iz roditeljske perspektive i pokušaću da objasnim u narednim redovima, kako smo ga mi doživeli i iskoristili.

Skupljanje sličica – Panini

Po mom skromnom mišljenju – beskonačno važan segment odrastanja. Euforija oko nadolazećeg prvenstva počela je još mesec i više dana pre početka takmičenja. Kupili smo dva albuma, jer natezanje sa Viktorom i Lukom je bukvalno oko svakog segmenta života. Evo vam primer: jedan pritiska dugme za pozivanje lifta, onda drugi stiska dugme za sprat u liftu. Nikako drugačije. Inače je svađa. Mlađi traži (i osvaja) svoje mesto.

Listali smo prazan album i ja sam se trudio da napravim početak euforije. A onda su došle i prve kesice sa sličicama. Hej čoveče! Taj momenat otvaranja kesice i očekivanja od onoga šta ti je sudbina/horoskop/random princip odredio mene nije prošao, a prebacilo se 40 godina. Svestan da moji klinci još nemaju „sistem vrednosti“ koja sličica (igrač) više vredi (ako niste sigurni o čemu pričam predlažem da preskočite ovaj tekst), osim u slučajevima kada su bili u pitanju grbovi reprezentacija, ja sam dodatno zakuvao: tražimo fudbalere koji igraju za fudbalski klub „Juventus“. Za svakog igrača koji nosi crno beli dres, a bude izvučen bilo je nagrada: palačinke, burgeri, još kesica…

Viktoru je sve bilo donekle zanimljivo, pratio je euforiju, naučio da lepi sličice (delimično) dok je Luki sve ovo bio ozbiljan stepenik u odrastanju. Već možemo reći da sa nepunih pet (5) godina vrlo ozbiljno sriče čitanje, tako da je sve u vezi sa albumom došlo savršeno. Ozbiljno smo savladali brojeve, a prepoznavanje zastava i imena reprezentacija su bile pravi spektakl.

Na početku nije razumeo pojam duplikata, jer je uporno hteo da prelepljuje sličice. Do kraja smo se objasnili. Nismo savladali proces menjaže i to ide meni na dušu, ali biće prilike.

Igrala je Srbija na Svetskom prvenstvu

To što je reprezentacija Srbije bila na Svetskom prvenstvu je poslužilo da pokušamo objasniti pojam države, grada, planete. Da – planete, jer je Luka definisao: planeta Švajcarska, planeta Srbija, planeta Hrvatska… Možda se prve dve države razlikuju do nivoa planeta, ali ipak nije tako. To sa planetama je verovatno posledica gledanja „Star Wars“ filmova, koja su u našem slučaju odavno poprimila oblik opsesije.

Mogli smo Luki da objasnimo da je Srbija država u kojoj živimo mi (mama, tata i bata) ali i baka (Zrenjanin), deda (Aleksa Šantić), ali i čika Laki (Užice). A uspeli smo da se razumemo da njegova Baba tetka živi u Hrvatskoj (Gospić) i da je more na kome se kupao, takođe u toj, drugoj državi.

Moram da bude iskren, mlađi je pomalo bio zbunjen prilikom mog radovanja kod gola koji smo dali Švajcarcima jer sam se ja glasno radovao i skočio a on po „defaultu“, kada su takve situacije u pitanju (tata gleda fudbal i raduje se) počeo da viče: „Forza Juve“.

Utakmicu protiv Brazila smo gledali kod kumova koji očekuju prvu bebu. Luka i Viktor su shvatili euforiju oko cele priče. Čuli su i neke psovke, baš na toj utakmici. I na onoj sa Švajcarskom.

Ja još uvek sebi nisam uspeo da objasnim smenu selektora i kapitena pred početak prvenstva, ali to nije bitno.

Za koga navijamo?

Ovo je bilo Lukino pitanje pre svake utakmice. Prepoznao bi zastave, potpomognut sa prva tri slova koja su uvek stajala na ekranu – svaki put bi pogađao (prepoznavao) ko je na terenu. Njegov rezon odlučivanja za koga će navijati bio je prilično random i nije se uvek slagao sa mnom, ali ni protivio (što me je radovalo). Dileme oko navijanja nije imao kada je igrala Srbija, ali ni Hrvatska. Njegov razlog da navija za komšije (susjede) je bio taj da: „..oni imaju lepo „Peskasto“ more“. Ovo „peskasto“ je nastalo kao njegov opis plaže sa peskom koji mu se najviše svideo od prošlogodišnjeg letovanja u Crikvenici. I imao je još jedan svoj, lični, razlog: umeo je lako i brzo da pročita ali i prepozna kapitena Hrvatske reprezentacije: Luka Modrić. To su bili njegovi razlozi. Ja sam ga pitao, a on mi je objasnio. Potpuno logično, složićete se?

Šta posle prvenstva?

Pitanje je koliko će se Luka i Viktor sećati svog prvog Svetskog prvenstva, ali će sigurno uz pomoć sportskih emisija, prepričavanja i onoga čega se stvarno sećaju stvoriti neku sliku. Drago mi je što se neće sećati pojedinih medijiskih objava u vezi sa odnosom prema sportskim uspesima Hrvatske. Svakako se odgovornih likova za tu celu priču sigurno niko neće sećati, osim možda, nadležni organi kada/ako nekada bude bilo mozga i dobre volje. Znaće da je Srbija igrala. I da se nije naigrala.

Mi smo kupili kartu sveta sa zastavama za lepljenje i označenim glavnim gradovima. Luka trenutno uživa u prepoznavanju Senegala, Urugvaja, Švajcarske, Paname… i polako otkrivamo i Kanadu, Irsku, Mađarsku, učeći njihove glavne gradove. Viktor, takođe nije gubio vreme: ozbiljno je naučio da šutira loptu i mislim da je malo talentovaniji od brata. Siguran sam u neki njegov skoriji pogodak televizora ili bar neke vaze. Stay tuned…

PS: jedva čekamo da počne Italijanska liga u fudbalu…