Tag
Možda ste se spremali za ulogu roditelja ali niko do sada vam nije rekao da li stvari radite ispravno i na pravi način.
Vašim dilemama je došao kraj.
Tekst je preuzet sa sajta: mamanacose.com uz saglasnost autorke
Ne znam da li je iko ikada uspeo ili čak uznapredovao u takvoj lakomislenosti. Trošiti dragocene trenutke slobode za odmor i san, bar u nekoj turi, kad možete da uradite mnogo više za sebe, potpuno je gubljenje vremena!
Novi posao, nove kolege, prilagođavanje, novi izazovi. Sa druge strane Viktorovo, opet, nekakvo rastenje zuba (čitaj nervoza, dreka, teško uspavljivanje), plus uobičajene redovne obaveze i aktivnosti su bili iscrpljujući prethodnih nekoliko dana, mogu da kažem: nedelja. Ana i ja već neko vreme razmišljamo kada je pravi trenutak da pustimo Luku kod bake za vikend. Čekali smo da se dosta faktora poklopi.
Do kraja nedelje moj stariji sin Luka imaće pune dve godine i osam meseci. U gradaciji: novorođenče, beba, klinac, dečak… nisam siguran kako se tačno nazivaju stepenice na toj skali. Znam samo da je Luka domašio novi stepenik.
Noša je savladana, nekada se čak budimo u sred noći kako bi tražio da piški. Uspevamo i da se suzdržimo kada baš nije prilika, izdržao po sat vremena u vožnji bez odlaska na nošu…
Sve do nedelje nisam bio siguran da li će tema novog bloga biti Viktorovo mučenje oko prvih zubića, osvrt na prethodni praznik koji smo mahom proveli u zatvorenom prostoru zbog lošeg vremena ili nešto od dnevno – društveno – političkih gluposti. U nedelju su nam u gostima bili prijatelji koji su od skoro u Nemačkoj. I baš toliko, od skoro, čuli su da postaju roditelji. Razgovor sa njima, poređenje dva sistema nekako su ostavili najjači utisak.
Ipak, krenimo redom.
I pre nego što je Viktor došao na svet imao sam strepnje kako će se dva brata slagati. Na početku je bilo potpuno Lukino negiranje postojanja bebe. Bilo je i par demonstracija ljubomore, ali ništa strašno. Mislim na to da je par puta Luka spremao bratovljeve stvari u ormanu (isključivo samo bebine stvari je izvlačio iz ormana i rabacivao ih po kući) ili što i danas voli da uskoči u kolica koja je dobrano prerastao. Ok, ponekada se penje i mami na leđa dok doji…
Ana i ja smo starijeg uključivali oko nekih rutina u vezi sa bebom (bacanje pelena u kantu nakon presvlačenja), ali nismo ni na čemu insistirali. Odavno smo shvatili da kod tvdoglavog Luke efekat nametanja nečega izaziva žestok otpor (siguran sam da bi moja majka posle ovih redova mogla da ubaci neki kliše poput: „Pitam li se na koga li je samo…“). Zato smo druženje sa bebom sveli na povremene razgovore: „Hoćeš da daš bebi igračku?“, „Jel si poljubio batu?“, „Dođi da zajedno uspavamo bebu“…
Ima onaj momenat u filmovima kada kažu: „Sigurno znate šta ste radili u trenutku kada ste čuli za atentat na Kenedija“. Na žalost i u našem (ljudi sa ovih prostora) CV-u imamo sećanje na trenutak kada smo saznali da je streljan naš premijer. Ili ako ako ćemo srećnije trenutke: tačno znate svaki detalj u prvom saznanju da ćete postati roditelji… E, baš tako ću ja pamtiti kako je sve izgledalo u subotu.
Viktor nije više mala beba. Izgubio je status „mala“ i sada je samo beba. Razlog gubljenja statusa nije samo kilaža, koja uskoro postaje dvocifrena, već i polako pokazivanje karaktera.
Dozvolite da vas bolje upoznam: Viktor je jedna mnogo vesela beba i često ume da osmehom razveseljava roditelje, bližu rodbinu i svakoga ko mu se nađe „na putu“. Posle tog gesta retko ko ostane ravnodušan. Sećam se da sam kod Luke lovio osmehe u tom uzrastu. Mlađi se, gotovo, rasipa sa osmesima. Ali avaj. Još jedna karakterna crta dobija svoje jasnije oblike. Kada bebi nešto nije po volji, onda pokazuje fantastične glasovne mogućnosti. Potpuna transformacija, iz doktor Džekila u Mister Hajda.
Viktor ima dva i po meseca. Sav se zaoukruglio i duplirao svoju težinu od dolaska na svet. Odlično klopa od prvih dana i onaj citat iz reklame: „kada si gladan nisi sav svoj“ može se u potpunosti prepisati njemu. Može i starijem bratu. Može i tati. Kada je bebac gladan, izostaje „intro“ kod plakanja, neka uvertira ili bilo kakav „fade in“. Jok. Ubrzava od starta do punog plača za svega nekoliko sekundi.
Narodna izreka kaže: „Malo dete mala briga, veliko dete velika briga“. Kao i za mnoge druge stvari u vezi sa roditeljstvom nisam se posebno trudio da je razumem. Sada je razumem. Dok je bebac mali brineš jel’ sit, jel’ mu pelena suva, jel’ podrignuo. Nerviraš se kada plače, a nisi siguran o čemu se radi i jedva čekaš da progovori pa da kaže šta ga muči… Avaj. Potpuno novi momenat brige pojavio se kada se Luka, kao mala beba okrenuo dok je ležao. Prvi put je sam izabrao položaj, prvi put nije bio „onako kako smo ga ostavili“. Prvi utisak je bila velika radost, veliki napredak -dugo očekivani. Odmah nakon blage euforije, kao plima nadošle su nove brige i strepnje. Nema više ostavljanja blizu ivice kreveta bez naslona, češća proveravanja… Sve je to deo zajedničkog odrastanja. Njih kao bebe i nas kao roditelja.