Tag
Pre par dana bio sam svedok jedne, pomalo neugodne situacije. Na mene je cela scena ostavila utisak pa ću podeliti sa vama, možda preuveličavam.
Kakav bih ja to bio tata bloger, a da se ne osvrnem na najvažniji, planetarni sportski događaj. Ima on svoj ugao i iz roditeljske perspektive i pokušaću da objasnim u narednim redovima, kako smo ga mi doživeli i iskoristili.
U zenitu mog momčenja po Novom Sadu (čitaj: latentni alkoholizam) ugostio sam ekipu drugara iz rodnog Zrenjanina. Među njima je bio i lik koji je oduvek bio nezgodan. Poslednji upisani pojam je eufemizam u odnosu na ono što je on radio u životu ali, to sada nije presudno za ovu priču. U nekom trenutku druženja (čitaj: oko četvrtog piva) u razgovoru napomenem da u Novom Sadu postoji lokal u kom se nalazi avion MIG 21. Istog trenutka od dotičnog kreće zafrkavanje i podbadanje: “Jeste, baš je ceo avion u kafani”, “Patak pređi na limunadu, počeo si da lupetaš”, “Znam ja da se ti ložiš na Novi Sad, ali brate avion…”.
Kao da nam nije dovoljno akcije u životu uz podizanje dvoje male dece: Luke (3 godine i 8 meseci) i Viktora (1 godina i 8 meseci) nego stalno sebi život postavljamo u kategoriju extremni sport. Bez da vas opterećujem detaljima ali: promena posla i kupovina automobila na kredit. Pomenuta finasijska egzibicija je na Anino ime pa smo pravili reorganizaciju kućnih finansija. Ne, nismo uopšte u fazonu nekih striktnih podela, ali je dogovor da ja na sebe preuzmem plaćanje režija. Opširnije
Kako je krenula priča oko filma „Trainspotting 2“, počeo sam se prisećati prvog dela. Nisam mogao da se setim celog filma, ali nekih scena se jasno sećam. Kakve veze imaju scene iz „Trainspotting-a“ i blog o roditeljstvu? Videćete.
Nemam pojma. Meni se to pojavilo kao potreba, odnosno da budem precizan – kada sam napisao prvi tekst i formatirao ga – osećao sam se dobro. Mislim da je to dovoljan razlog da se počne. Imao sam tu privilegiju da prve tekstove podrži portal Bebac.com gde sam delio i još uvek delim svoja razmišljanja kao tata dva dečaka: Luke i Viktora. Luka će uskoro tri godine, a Viktor još malo pa jednu. Supruga, prijatelji i okruženje su dobro reagovali na tekstove i nekako me ohrabrili da budem slobodniji sa temama.
Maja je skoro godinu dana radila u knjižari u centru Novog Sada. Volela je taj posao, mada je plata bila više nego kilava. Ipak je bila okružena knjigama, nekim pristojnim svetom i to joj se činilo najvažnije. Nije bila od onih zaluđenih, zapuštenih i zanesenih, ali je negovala svoj mikrosvet. Jedna od planiranih novogodišnjih odluka će biti i preseljenje kod Milana, dečka sa kojim se zabavljala preko godinu dana i postajalo je ozbiljno. Dosadilo joj je deljenje stana sa cimerkom koja je radila kao konobarica. Buka u tri, četiri ujutru, kafanske priče, spavanje do podne…
Proces upoznavanja traje. Viktor je prvih dana bio dobar, miran, tih. Milina. Poslednjih dana smo, ipak, upoznali glasovne mogućnosti desetodnevne bebe. Siguran sam i da su prve komšije upoznale njegove potencijale. Nisam siguran da li su već počeli grčevi, ali plače i kada je gladan i kada se najede. Noći su počele duže da traju.
Podela „dužnosti“ je takva da smo stariji sin Luka i ja cimeri u dnevnoj sobi, a mama i Viktor u spavaćoj. Koliko god da sam umoran na kraju dana (čitaj negde oko 20:30), uživam u spremanju kreveta sa Lukom. Njegov deo obaveza se odnosi ne prenošenja dva jastuka i jednog čaršava i vidim da i on uživa u tome.