Priča o dva mala brata
I pre nego što je Viktor došao na svet imao sam strepnje kako će se dva brata slagati. Na početku je bilo potpuno Lukino negiranje postojanja bebe. Bilo je i par demonstracija ljubomore, ali ništa strašno. Mislim na to da je par puta Luka spremao bratovljeve stvari u ormanu (isključivo samo bebine stvari je izvlačio iz ormana i rabacivao ih po kući) ili što i danas voli da uskoči u kolica koja je dobrano prerastao. Ok, ponekada se penje i mami na leđa dok doji…
Ana i ja smo starijeg uključivali oko nekih rutina u vezi sa bebom (bacanje pelena u kantu nakon presvlačenja), ali nismo ni na čemu insistirali. Odavno smo shvatili da kod tvdoglavog Luke efekat nametanja nečega izaziva žestok otpor (siguran sam da bi moja majka posle ovih redova mogla da ubaci neki kliše poput: „Pitam li se na koga li je samo…“). Zato smo druženje sa bebom sveli na povremene razgovore: „Hoćeš da daš bebi igračku?“, „Jel si poljubio batu?“, „Dođi da zajedno uspavamo bebu“…