Tag
Pre par dana bio sam svedok jedne, pomalo neugodne situacije. Na mene je cela scena ostavila utisak pa ću podeliti sa vama, možda preuveličavam.
U zenitu mog momčenja po Novom Sadu (čitaj: latentni alkoholizam) ugostio sam ekipu drugara iz rodnog Zrenjanina. Među njima je bio i lik koji je oduvek bio nezgodan. Poslednji upisani pojam je eufemizam u odnosu na ono što je on radio u životu ali, to sada nije presudno za ovu priču. U nekom trenutku druženja (čitaj: oko četvrtog piva) u razgovoru napomenem da u Novom Sadu postoji lokal u kom se nalazi avion MIG 21. Istog trenutka od dotičnog kreće zafrkavanje i podbadanje: “Jeste, baš je ceo avion u kafani”, “Patak pređi na limunadu, počeo si da lupetaš”, “Znam ja da se ti ložiš na Novi Sad, ali brate avion…”.
Da li znate one komedije sa gomilom padova i jurnjava, sa zapletom kao iz crtanih filmova? E, baš tako nam nekada izgleda svakodnevica. Luka (4 godine uskoro) i Viktor (2 godine uskoro) su postali prava ekipa, pajtaši.
Pročitaš naslov bloga i kažeš da je kontradiktoran, kako „nova“ rutina? Pa tako lepo. Ana je počela da radi pre dve nedelje (tačno jedanaest meseci od porođaja) i sada su jutra puna akcije. Njeno radno vreme je od 7h i dinamika nam od pre dve nedelje izgleda prilično intezivna.
Prošli vikend je bio Grožđebal u Sremskim Karlovcima i odlučili mi da „skočimo“ malo do tamo, da se prošetamo. E sada, kako izgleda to da mi „skočimo“ bilo gde sa dvoje male dece.
Razmišljanja i aktivnosti otprilike idu u ovom pravcu:
Šta da vam kažem, skroz smo porasli: sa Lukom vodimo ozbiljne razgovore. Nekada mi se čini da mu mozak brže obrađuje informacije nego što to jezik može da isprati. Još je daleko od one situacije – jezik brži od pameti. Viktor je trozubo malo svađalo. Savladao je puženje, ali sa spuštenom guzom. Ozbiljna ekipa.
Šetamo tako pre neki dan, Luka se preslišava oko poznavanja marki automobila, Viktor šarmira prolaznike mangupskim osmehom i nebesko – plavim očima. I tako prođe jedan od komšija, krupniji čovek pogleda njih dvojicu i iskreno iz srca kaže glasno i radosno: „Vidi ti dva momka, tatine vojničine!“. Opa. Mozak razmišlja u slikama i prve slike koje su vijuge projektovale su uticale da izgledam kao da sam progutao nešto gorko, nešto mnogo gorko.
Pitali smo se već neko vreme kada je trenutak da Luku prvi put vodimo u bioskop. Više puta nam se dešavalo da uveče, kada smo svi na granici svojih fizičkih ali i mentalnih kapaciteta, pustimo neki dugometražni crtani i Luka se tada smiri a Ani i meni ostane više snage za borbe sa Viktorom. Posledica te strategija je bila Lukino upoznavanje sa crtanim filmovima kao što su: „Asteriks i Obeliks“ – koji god nađemo na Youtube, “Cars“, „Knjiga o džungli“ i ekipom oko „Ledenog doba“.
Novi posao, nove kolege, prilagođavanje, novi izazovi. Sa druge strane Viktorovo, opet, nekakvo rastenje zuba (čitaj nervoza, dreka, teško uspavljivanje), plus uobičajene redovne obaveze i aktivnosti su bili iscrpljujući prethodnih nekoliko dana, mogu da kažem: nedelja. Ana i ja već neko vreme razmišljamo kada je pravi trenutak da pustimo Luku kod bake za vikend. Čekali smo da se dosta faktora poklopi.
Pre par dana desio nam se susret koji me je podstakao na ovaj tekst. Lukina i moja rutina prilikom praćenja u vrtić je takva da čim izađemo iz zgrade mali mangup se zatrčava po parkingu, a ja ga ispitujem za marku pojedinih automobila. Govorim mu: „Kaži mi kaži, koji je ovo auto?“ i pokažem prstom, mali mangup se zatrči neposredno ispred modela koji sam pokazao i pogađa bez greške. Jedno pogađanje automobila je prekinuo pas koji se sa glasnim lavežom i u punom trku prbližavao Luki. Pas je neka vrsta pudlice ili tako nešto slično. Mogao bih ga svrstati u manje pse i zaista nije delovao opasno. Ali ponavljam, scena je da se pas u trku približava Luki i ozbiljno laje. Ja sam naglo krenuo prema sinu, mali mangup se pomalo uplašio i sve je ispratio glas starije gospođe: „Neće mu on ništa komšija, nemojte brinuti.“ Tako je i bilo, par koraka pred Luku pas se okrenuo i otrčao u suprotnom pravcu.
Ok, ajmo polako.
Do kraja nedelje moj stariji sin Luka imaće pune dve godine i osam meseci. U gradaciji: novorođenče, beba, klinac, dečak… nisam siguran kako se tačno nazivaju stepenice na toj skali. Znam samo da je Luka domašio novi stepenik.
Noša je savladana, nekada se čak budimo u sred noći kako bi tražio da piški. Uspevamo i da se suzdržimo kada baš nije prilika, izdržao po sat vremena u vožnji bez odlaska na nošu…