Tag
Pročitaš naslov bloga i kažeš da je kontradiktoran, kako „nova“ rutina? Pa tako lepo. Ana je počela da radi pre dve nedelje (tačno jedanaest meseci od porođaja) i sada su jutra puna akcije. Njeno radno vreme je od 7h i dinamika nam od pre dve nedelje izgleda prilično intezivna.
Novi list, nova stranica. Prilagodiš se sistemu i okolnostima, trudiš se da pronađeš svoje mesto.
Luka je svoju avanturu u prvom vrtiću završio. Rekli su nam da više nema mesta za njega, on je jedan od dece koja su se priključila kasnije i kao takav, sada treba da ode. Tabela sa spiskom dece koja napuštaju vrtić je nedeljama bila okačena u hodniku. Spoznaja da za tvoje dete više nema mesta u ustanovi u kojoj je prvi put naučio gde je njegov ormarić (na kome je pisalo njegovo ime) je malo gorka, ali je to valjda deo odrastanja. Njegovog i našeg. Novi vrtić nam je još bliži, siguran sam da će se mali bandit snaći. Uostalom, nema druge.
Baš sam se radovao suboti, zaista mi je trebao odmor. Jeste da je prethodna radna nedelja bila „okrnjena“ državnim praznikom, ali targeti su targeti, bez obzira što je najkraći mesec u godini… Petku nikada kraja, još se i fudbal uveče nije najbolje završio…
Subota, dan odmora. Buđenje oko 06:10, Luka mi se bukvalno popeo na glavu. Redovne stvari: palimo TV (da bi bili mirni na noši), grejemo mleko, jutarnji rituali. Dok je mangup na noši, zablenut uz „Pinkod“ i u ispijanju jutarnje doze mleka, ja nameštam krevet, kuvam čaj. Kusur vremena pre završavanja noše i onoga što ostane kada složim krevet koristim da bacim pogled na vesti od sinoć, Facebook, Twiter… i pre Instagrama, Luka je naglo ustao sa noše (koju je pre toga tako napunio da bi ga slobodno mogli prebaciti u stariju grupu u vrtiću) i deo sadržaja je ostvario bliski susret sa laminatom. Juhu! Brisanje, spremanje, presvlačenje.