Tag
Prošli vikend je bio Grožđebal u Sremskim Karlovcima i odlučili mi da „skočimo“ malo do tamo, da se prošetamo. E sada, kako izgleda to da mi „skočimo“ bilo gde sa dvoje male dece.
Razmišljanja i aktivnosti otprilike idu u ovom pravcu:
Do kraja nedelje moj stariji sin Luka imaće pune dve godine i osam meseci. U gradaciji: novorođenče, beba, klinac, dečak… nisam siguran kako se tačno nazivaju stepenice na toj skali. Znam samo da je Luka domašio novi stepenik.
Noša je savladana, nekada se čak budimo u sred noći kako bi tražio da piški. Uspevamo i da se suzdržimo kada baš nije prilika, izdržao po sat vremena u vožnji bez odlaska na nošu…
Posle višenedeljnih patnji, plakanja i balavljenja konačno se desilo: Viktoru se pojavio prvi zubić. Mali, veseli debeljko sada lakše zaspi i plakanje pred spavanje traje kraće. Nova pobeda.
Pojavljivanje prvog zubića poklopilo se sa redovnom kontrolom i utisak posle svega je: krećemo sa uvođenjem mesa. Vegetarijanski dani su iza nas. Sada klopanje izgleda ozbiljno i kao što je prilikom prvih susreta sa kašikom najjači utisak bio taj da Viktor baš nije siguran šta da uradi sa jezikom, sada je utisak taj da je jako važno kojom brzinom porcije sa kašikom stižu kod jednozubog bebca. Dok zastanete da mu obrišete usta ili nedajbože da promešate obrok, stiže zvuk negodovanja. Da može da govori mislim da bi vikao: daj, daj, daj…
Dugujem vam izvinjenje zašto se nismo „čitali“ prošle nedelje. Jednostavno sam bio previše umoran i u potpunom nedostatku koncentracije. Uzrok je, pretpostavljate, neka kombinacija sa Lukom i Viktorom.
Sve do nedelje nisam bio siguran da li će tema novog bloga biti Viktorovo mučenje oko prvih zubića, osvrt na prethodni praznik koji smo mahom proveli u zatvorenom prostoru zbog lošeg vremena ili nešto od dnevno – društveno – političkih gluposti. U nedelju su nam u gostima bili prijatelji koji su od skoro u Nemačkoj. I baš toliko, od skoro, čuli su da postaju roditelji. Razgovor sa njima, poređenje dva sistema nekako su ostavili najjači utisak.
Ipak, krenimo redom.
Svašta se izdešavalo od kada smo se poslednji put čitali…
Poslednje dve nedelje Luka je počeo da ponavlja reči pa i čitave rečenice koje mu izgovaramo. Naravno na nekom svom jeziku koji je kombinacija mandarinskog, svahili i jednog od Valerijanskog narečja, ali se na momente ipak razumemo.
„Poštovani gledaoci, izvinjavamo se zbog prekida programa, ali imamo našeg reportera na licu mesta. Da li se čujemo kolega…?“
„Evo javljaju mi iz režije da imamo direktno uključenje“
Pozvaše nas iz vrtića na priredbu povodom osmog marta. U najavi su nas upozorili da nemamo previše očekivanja i da je sasvim moguće da će se deca drugačije ponašati u prisustvu roditelja. Najavljena je izložba dečijih radova i mala priredba. Vreme zakazanog eventa je 17h. Nadao sam se dobrom horoskopu i da će to biti dan kada ću moći da izađem posle osmočasovnog radnog vremena, bez extra time-a, jezikom sporta. Pogađate, poziv i pitanje:„jel može sastanak u 17h?“ a ja: „Naravno da može, takav je posao…“ Nisam izgovorio ovaj drugi deo posle zapete. Nešto pre ključnog sata ipak novi poziv: „Izvinite nismo u mogućnosti danas u pet, da li bi vam odgovaralo sutra…“ Niam ni čuo ostatak rečenice, samo sam glasno rekao: „Juhu!“.
Malo pre isteka devetog radnog sata „uhvatim krivinu“ i požurim na event. Usput sam razmišljao kako može da izgleda prizor u kom Luka radi nešto što je predviđeno ili šta je dogovoreno, a da to nije klopanje. Mali bandit ima dve godine i četiri meseca i trenutno je u nekoj „NE“ fazi.
Kao da trčim pet kilometara – zečijim skokovima. Ali tako da me jedna noga boli, a žulja me patika na drugoj nozi. I staza nije utabana i saleću me komarci. Nisam siguran ni da li se krećem u dobrom pravcu. Samo znam da moram da istrčim. Tako mi nekada izgleda roditeljstvo sa dva deteta, jednim sa malo više od dve godine – Lukom i jednim sa malo manje od tri meseca – Viktorom. Pogledaš šta sve možeš da uradiš, čudo jedno.
Posle opažanja Lukine vaspitačice u vezi sa njegovim promenama ponašenja, ali i naših zaključaka, odlučili smo da Luki približimo sve aktivnosti oko bebe.
Naučili smo ga da baci Viktorove pelene, da bude uključen u sva dešavanja. Jedna od tih stvari je i da mu dopustimo da zaspi na „starom mestu“, u sobi gde je beba.
To je izgledalo kao dobra ideja.