„Zvali iz vrtića, udario se u glavu. Ivana kreće po njega, a ja idem tamo…“ baš tako, iz vedra neba. Poruku sam čitao dok sam razgovarao sa klijentom.

Razgovor sam na najljubazniji mogući način završio u nekoliko sekundi, odjavio se u firmi i sleteo na parking. Marfi je opet uzeo zakon u svoje ruke: Oni-koji-žive-u-gradu-a-mislim-da-ne-bi-trebali (nego lepo, na neki proplancima i livadama…) su parkirali nekoliko automobila tako da je meni trebalo strpljenje i koncentracija šahovskog velemajstora da se isparkiram. Pročitajte prve redove ovog bloga i biće vam jasno da to nije bilo moguće. „┌¥€∞™!$%%₹….!“ i svašta sam još izgovorio. Sve po spisku. Trubio sam i odskakivao od sedišta. Nije vredelo, očešao sam auto i izleteo sa parkinga kao iz praćke.

Opširnije