lazino tele, patakblog
Priče iz Laze Telečkog

Uroš

Probudio se odmoran. Nisu mu uvek takva jutra. Danas je taj dan. Dugo je odlagao susret sa šalterima i administracijom. Dugo je pronalazio opravdanja. Bio je majstor u smišljanju opravdanja. Ovoga puta su vremenski rokovi bili ti koji nisu marili za opravdanja. Trebalo je predati uverenje kako bi mogao nastaviti primati stipendiju.

Pogledao je na sat, 6:50. Nikada nije imao problem sa ustajanjem. Odmah je kliknuo na radio. Sam početak pesme „Breakfast at Tiffany’s“. Malo je pojačao zvuk.

Pogled na telefon i jedan brzi skrol po Fejsbuku. Gomila bespotrebnih informacija. Video je par fotki bivše na nekom provodu sa drugaricama. Jedna od drugarica, Tamara je izgledala savršeno. Pomislio je da je jebao kada je mogao sada bi likovao zbog fotki. Ovako je bio ravnodušan. Pomislio je da ga baci u nesvest i na taj način se dodatno smiri zbog nadolazećih obaveza. Dobar razlog. Voleo je kada ima „dobar razlog“ za drkanje.

Tuširao se dugo. Par srktaja kafe. Provera pred polazak: indeks, dokumenta, olovka, telefon je napunjen… I naravno da mu se prikenjalo. Uvek ga zajebe stomak. Pomislio je da je dobra strana što neće morati da vija wc u gužvi koja ga očekuje.

Uroš je apsolvent na Poljoprivrednom fakultetu, duže nego što bi to trebalo biti ali je na neki čudan način zadržao pravo na stipendiju. Živeo je kao podstanar i već je dugo u Novom Sadu, preko deset godina. Od pre šest meseci je bio „singl“. Po ponašanju, u glavi je oduvek bio „singl“.

Izašao je na ulicu i bio siguran da sivo nebo nagoveštava težak dan. Jutarnja svežina je još uvek zadržavala nadolazeću težinu dana. Izabrao je put pored Riblje pijace pa kroz centar. Užurbani ljudi. Sunce je obojilo Dunavsku i počelo osvajati Zmaj Jovinu. Relativnu tišinu narušavao je zvuk podizanja zaštitnih ograda sa izloga – soundtrack jutra u centru. Noćni čuvari su sedeli u kafićima. Prepoznavao je i par likova za koje je mogao da tvrdi da su upravo izašli iz Bistroa. Umeo je i sam da bude lik koji je iz Bistroa pratio ljude na posao.

Pre osam je bio na ulazu u CentarAdministracije Lokalne ispostave Novi Sad. Naravno da nije bio prvi. Čovek srednjih godina se držao za kvaku. Gledao je sa visine od tri stepenika ostale koji su došli posle njega. Gledao je sa nekim blagim prezirom. Bar je Uroš tako mislio. Pomislio je i da mu je ovo jedini uspeh: prvi u redu.

Ispred njega su bili još stariji gospodin, žena sa detetom, jedna mlađa devojka i tik ispred njega lik koji je toliko mirno stajao da je privlačio pažnju. Dok ih je Uroš pregledao, više nije bio poslednji. Jedna starija žena je stala iza njega.

Čuo se zvuk otključavanja vrata. Red ljudi je samovoljno uradio prestrojavanje i malo se zgusnuo. Neki moron na vratima je rekao da ulaze po dvoje i da će on propuštati ljude. Uroš je pomislio: „To care, kakav si ti genije, koju obuku si završio za ovaj posao, retardirani skote…“, a onda je zastao sa mislima, znao je da će ga sigurno iznervirati procedura i nedostajanje nekog papira i bilo je previše rano početi da se pizdi.

Čovek koji je prvi bio na vratima je izašao posle nepunih dva minuta, pogled mu je bio potpuno izgubljen, svo zadovoljstvo koje bilo prisutno dok je imao titulu „Prvi u redu“ je iščezlo. U ruci je držao dva papira koji samo što se nisu razišli. Počeo je polako da silazi niz stepenice. Treptao je sve brže i sve se sporije kretao, kao da nije znao gde treba da ide… U očima drugih koji čekaju tražio je odgovore, utehu. Ljudi su sklanjali poglede. Uroš ga je uporno gledao. U trenutku kada su im se susreli pogledi iz vrata je izašla žena i viknula: „Gospodine, vaš uput“. Okrenuo se polako i zamuckujući joj se obratio: „… pa rekli ste da sa ovom potvrdom može, kako sada da idem u…“ „Žao mi je gospodine, morate imati overeno i sa zahtevom, uput nije dovoljan.“ Potpuno slomljen čovek se udaljio.

Posle više od sat vremena i izašao je i stariji gospodin. Svi su pokušavali da mu sa lica pročitaju stepen uspešnosti ali nisu uspeli.

Posle novih sat vremena pozvali su i lika koji je bio ispred Uroša. Žena sa detetom još nije izašla. Uroš je pogledao na sat, deset je prošlo. Pomislio je da je zadovoljan prolaznim vremenom. Znao je da sa papirom koji ovde dobije i izvodom iz matične knjige rođenih koji nije smeo biti stariji od dvadesetčetiri sata sve predaje na šalteru u studentskoj službi. Čak i da ga nešto izvozaju znao je devojku koja radi u studentskoj, uzeće mu dokumente čak i do 16h.

Prethodna dva sata proveo je razmišljajući kako će da se napije večeras kada sve završi ili gledajući u dupe devojci ispred njega. Nije bilo neko dupe ali je gledao. Ako bi ga uhvatila u gledanju pomislio je da bi joj bilo drago, da joj „diže cenu“.

Sivilo dana je već dobro uzelo maha. Sve je izgledalo kao da se nalazi u nekakvoj sobi ili velikoj prostoriji. Kao da postoji plafon. Uroš je polako počeo da se znoji.

Nešto pre jedanaest je izašla mlađa devojka, užurbano. Vrata se još nisu zatvorila. Uroš ih je zadržao, otvorio i ušao.

Pogled na levo i video je spodobu koja sprovodi naređenje „dva po dva“. Stajao je mirno, bela košulja, crne pantalone i pištolj. Jebote – pištolj za obezbeđenje na jebenim šalterima. Građen je bio kao plinske boce iza njega. Pomislio je da mu je i inteligencija na sličnom nivou. Desno su bili šalteri. Dva prozorčeta. Jedan je samo radio.

Uroš se prebacio u „user frendly mode“ i uz prijatno „Dobar dan“ dostavio je index i popunjen zahtev. Iz šaltera se čulo da nije upisao današnji datum na zahtevu. „Oh pardon“, uzeo je olovku iz džepa i upisao podatak koji je nedostajao. Namerno nije upisao datum jer je znao više urbanih legendi u kojima su ljude vraćali sa šaltera iz Centra Administracije Lokalne ispostave Novi Sad samo zbog pogrešnog datuma pa je čekao da stigne na red kako bi to uradio.

„Gde Vam je potvrda sa fakulteta?“ bez prisustva bilo kakve emocije začuo se glas sa druge strane. Uroš se malo sagnuo da bi se približio otvoru i najpristojnijim tonom iz lepeze pristojnih tonova rekao da je prethodnih par puta dokumente predavao uz indeks kao dokaz. „Ne znam ja kako ste vi to radili i gde ste radili, ali treba vam potvrda sa fakulteta.“ Još uvek iz lepeze pristojnih tonova Uroš je tek izgovorio da je to uvek bilo baš na ovom, istom šalteru. Iz prozorčića su se pojavili njegovi papiri. Izabirajući ton sa periferije lepih tonova Uroš je pokušao da je pita da li može da uđe preko reda kada se pojavi sa potrebnim papirom, ali je glas iz šaltera bio glasan i aktivirao obezbeđenje sa vrata.

Uroš ga je pogledao i rukom mu pokazao da sve u najboljem redu i krenuo napolje. Sudar sa sivilom dana dodatno je pojačan evidentiranjem novih desetak ljudi u redu.

Odmah je krenuo do fakulteta. Do Spensa se već oznojao. Pomislio je koliko retko prolazi tuda pa mu je lakše da sa veće vremenske distance vidi koliko je sve otišlo dođavola. Spens je izgledao kao rafovi u prodavnicama devedesetih: isprazan i jeftin.

Spremao se da moli Majdu iz Studentske ako mu bude trebala protekcija za kašnjenje od par sati ali izgleda da će morati ranije da se ponižava. Majdinu sestru je par puta pokušao da smuva. Znala je to. Nije imala problem sa tim.

Uroš je bio iz prve kod Majdinog stola, mogao je da prođe i kao asistent, niko ga nije zadržavao. „Hej Majda, molba.“

“Ma ko bi rekao… Šta ti treba?“
“Jebu me ovi iz administracije, nije dosta index sada mi treba neka usrana potvrda“
“Urke, kada ćeš se uozbiljiti, jer znaš da moraš sve predati do 2?“
“Majda, kaže se jel znaš?“

„Jedi govna, debilu!“
“Zajebavam se, stižem bre do 2, pola 3 samo da ovo odnesem.“
“Pola 3, kažeš… Debilu.“

Jedan print, dva pečata, žvrljotina od potpisa i papir je bio spreman.

„Jel znaš Debilu da se za ovu overu plaća 242 dinara?“

“Evo plaćam pet piva u Teletu, samo da zaobiđem šalter.“
“Uvek to kažeš.“
“Evo dođi večeras na pivo, ima da se napijem kada ovu zajebanciju završim, carica si, žurim, vidimo se do pola 3 i večeras na pivu.“

Uroš je skoro trčao nazad i kontao da je Majda sasvim dobra riba, kada već sestra neće, mogao bi ovu overiti…

Dok je razmisljao kako Majda izgleda gola zamalo je izbegao padanje pod bus. Jebena „četvorka“, dupli bus. Garant bi zakočio tek kada bi prošli svi točkovi.

Ponovo je bio ispred Centra Administracije Lokalne ispostave Novi Sad. Red je bio priličan. Urošu se znoj slivao sa lica. Krenuo je preko reda uz burno negodovanje ostalih. Ma koliko želeo da bude grub i prost i da se uklopi u opšte mesto, grizla ga je savest zbog ovakvog ponašanja. Okrenuo se i pokušao da objasni ljudima da je bio već jutros, ali da nije imao kompletiranu dokumentaciju…

U tom trenutku iz vrata se pojavila devojka od jutros, na licu osmeh, svi u redu su bili zbunjeni, izgleda da je uspela. Uroš je iskoristio trenutak njene slave u ušao na prevaru. Kockasti lik je ustao i krenuo ka Urošu.

„Ej matori, sve je ok, trebao mi je samo ovaj papir, već sam bio, evo pitaj gospođu“.

Muk iz šaltera. Debilko se već približio.

„Stvarno gospodine, bio sam jutros, moram danas…“

„Pauza.“
“Šta pauza?“
“Pauza je gospodine, šalter sada nije dostupan.“
Urke je pomislio da je moron opravdao sva očekivanja.
“Aha, evo ostaću ja ovde, nije meni problem dok ne postane dostupan“
Debilko se približio ali ništa više od toga. Smrdeo je na neki jeftini dezodorans. Smrdela je cela prostorija. Osetio se i blagi smrad plina iz boca iza Debilka.

Par minuta posle pola jedan pauza je bila završena.

Potpuno samouvereno Uroš je predao dokaz sa fakulteta i popunjen formular.

„Gde vam je priznanica?“

Šok.„Kakva sad priznanica?“

„Morate uplatiti 90 dinara za podnošenje zahteva, lepo vam piše na papiru“, Uroš je video kako se sa unutrašnje strane šaltera oslikava prst na papiru na kojem je pisalo uputstvo za popunjavanje uplatnice.

„Gospođo nemojte molim vas, evo vam sto dinara, evo vam dvesto, nemojte samo da sada idem do pošte…“

„Gospodine, nisam vam ja neka sa šaltera pošte pa da meni pare dajete, meni treba uplatnica“

„Evo ja vama dam pare, vi samo to uradite da mogu da predam, a ja ću platiti u toku dana i predati vam dokaz…“

„Kakav je ovo način, sklonite te pare…“
Debilko se zaleteo do šaltera i počeo se obraćati Urošu: „Napustite objekat…“
Uroš je duboko uzdahnuo, na kratko zažmurio i pokušao da nekakvim manevrom smiri situaciju i apeluje na ženu iz šaltera.
“Izvinite gospođo, nisam vas mislio uvrediti, u pravu ste, ja samo želim da rešim ovu situaciju…“
“Pa šta ti misliš, kada bi tako svako dolazio i tako se ponašao…“
“Izvinjavam se, evo doneću vam čokoladu, samo molim vas…“

„I niko ne pita kako je to kada jedan šalter mora da radi, a ova druga je na bolovanju, kao da ja nisam bolesna…“
Debilko je naslonio ruku na Uroševo rame, na šta se ovaj trgo i okrenuo čuvaru:
“Čekaj bre, vidiš da pričam sa ženom…“
Trenutak nepažnje žena je iskoristila i zatvorila šalter.

Urošu se blago smračilo pred očima.

Debilko je ponovo spustio ruku na Uroševo rame.
“’Alo bre konju, odjebi. ’Alo bre šalter pa nemoj ovo da mi uradiš…“
Debilko ga je uhvatio za podlakticu, trenutak do incidenta i onda samokontrola DalajLame…

Uroš se smirio, počeo duboko da diše, izvuako ruku iz Debilkovog stiska i počeo da zapisuje podatke za uplatnicu jer je u deliću sekunde shvatio da na 15 metara odatle ima poznanika koji radi u banci… Mozak mu je uvek dobro radio u stresnim situacijama. Debilko je sve nadzirao, a onda ga i ispratio iz zgrade.

Napolju je bilo odvaratno. Jedva je disao. Intenzivno je počeo da se znoji.

Dok je dolazio prema banci nazvao je Bojana, lika iz banke kojeg je znao sa fudbala i par pijanki. Bojan mu je rekao da će mu sve rešiti za 20 minuta i da nema potrebe da stoji u redu, samo da se vrati u kancelariju.

Konačno jedna stvar na brzinu, pomislio je Uroš.

Dvadeset minuta se pretvorilo u trideset. Iskoristio je to vreme da pošalje poruku Majdi da će kasniti više nego što je mislio i da izgricka sve nokte.

Dok je predavao uplatnicu i pare stigla je poruka od Majde: „U 15:30 dolazi pošta i preuzima službene pošiljke, nemoj se zajebavati“

Na povratku u CentarAdministracije Lokalne ispostave Novi Sad zatekla ga je rasprava Debilka sa još jednim smrtnikom i pre nego što je bilo ko iz reda uspeo da odreaguje, Uroš je došao do vrata i onda tras. Vrata su se zatvorila.

Momak koji je očigledno izazvao frku je počeo nogama da lupa po vratima i da psuje na sav glas. Bio je potpuno crven u licu i od vikanja pojavile su mu se žile na vratu. Izgledao je kao da će bukvalno da eksplodira.

Uroš nije bio siguran da li da ga smiruje ili da sa njim počna da šutira vrata.

„Zajebavajate me već tri nedelje, mater vam jebem nesposobnu, pa bombu da imam sada bi je roknuo.“ Uroš ga je gledao i pomislio je da ovaj sposoban za to.

Ljudi iz reda su počeli da se razilaze, par njih se samo malo sklonilo sa strane očekujući šta će se sledeće desiti. Dok je Uroš razmišljao kako da ga smiri i hoće li se vrata opet otvoriti, pojavio se policijski automobil i dva policajca, od po dva metra. U jednom koraku su bili pored nervoznog lika. Pre nego što će bilo šta reći lik se jednostavno otkačio i krenuo pesnicom na jednog od policajaca. Sledećih par sekundi su izgledali kao u akcionim filmovima i lik je krvavih usta ubačen u automobil.

Uroš je uspeo da uhvati njegov pogled pre nego što su zatvorili vrata. Na njegovo iznenađenje video je nešto što je protumačio kao olakšanje.

Ubrzo se stvorila još jedna patrola koja je tražila izjave svedoka.

Uroš je pogledao na sat i shvatio da je pet minuta do tri i da šalter radi do 15h i šta sve mora da uradi da bi zadržao stipendiju. Prišao je vratima i pokušao da uspostavi nekakav kontakt sa Debilkom ali to jednostavno nije bilo moguće. Sav slomljen i oznojan počeo je da viče i da traži nekoga iz zgrade ali jedino što je uspeo da uradi je da privuče pažnju policije koja ga je legitimisala.

U glavi se zavrtelo, ostati bez sigurnih skoro 200 evra mesečno bilo bi ravno paklu. I to samo zato što ova sa šaltera nije htela da uzme prijavu. Kao i uvek u kriznim situacijama, mozak mu je dobro radio i otrčao je do matičara zbog izvoda koje ne sme biti starije od 24h. Usput se dodatno nervirao što nije našao vreme da u toku dana otrči po prokleti izvod. Bio je jedini na šalteru. Završio je sve u par minuta. U 15:40 je bio na fakultetu.

Majda ga je čekala na vratima streljajući ga pogledom.

„E jebiga, nemam potvrdu“

“Pa svakog trenutka će doći lik da pokupi službenu poštu, vidiš da sam poslednja u kancelariji debilu jedan!“
“Ma mater im jebem, bre, policija je intervenisla ispred, ma odlepiću.“
“Kako ćeš sad Urke?“
Osetio je kako mu pritisak izbija na uši, pokušavao je nešto da smisli i na drugom kraju hodnika je  video momaka koji sa velikim džakom, dolazi po pošiljke.

Majda je započela rečenicu: „Pa što si uopšte onda dolazio, šta ja sad…“ ali je pre kraja rečenice Uroševa ruka završila na njenom obrazu, blago joj povlačeći kosu u nazad unosio joj se u lice, u trenutku kada su im se usne spojile, Majda i Uroš su bili u kancelariji, a on je drugom rukom zaključao kancelariju.

Ma koliko iznenađena, Majda kao da je čekala ovo. Povlačenje kvake od kancelarije je ih je na trenutak trglo. Uroš joj se odmakao od lica taman toliko da vidi kako joj je namignuo. Vratio se njenim ustima. Još jedan trzaj kvake. Kucanje. Zatim tišina.

Posle par sekundi odmakao se od Majde.

„Kretenu, hoćeš otkaz da dobijem?“

“’Ajde ne preteruj“
“Baš tako se i priča o tebi, uradićeš sve da dobiješ ono što hoćeš, skote jedan!“
Urošu je prijalo to što čuje da o njemu neko priča, ali ono što mu je okupiralo mozak je situacija u kojoj on možda sutra može da preda dokumentaciju.
“I šta sada sa ovim pošiljkama?“
Majda koja je očigledno do tog trenutka bila odsutna samo je odmahnula glavom: „Otkud znam, najebaću zbog ovoga…“
“Ma nećeš najebati, šta da si bila u wc-u? Ko ga jebe bre, poslaćeš sutra. Ideš kući?“

„Idem prvo na stanicu, keva mi šalje neku klopu.“

Uroš je namignuo i otključao vrata. „Vidimo se u Teletu.“

Voleo je „Lazino Tele“ jer je kafana bila dovoljno velika da je mogao da izabere najmanje deset mesta gde će se locirati, a i bilo jedno od mesta gde sa zvučnika može čuti zaboravljene stvari. Dok je sedao za šank i javljao se konobarima koje je dobro znao osećao se zadovoljno što se još jednom izvukao iz nemoguće situacije i to prilično šmekerski. Znao je i da će danas jebati. Veliko pivo se našlo ispred njega u trenutku kada se sa ozvučenja čuo Pearl Jam, „Alive“. „Jebeno dobro odigrano“ pomislio je i uzeo veliki gutljaj piva. Uvek je pio u velikim gutljajima. Do kraja pesme već je načeo drugo pivo.

Glad, nervoza ali i dobar tempo ispijanja piva učinili su da je već oko sedam bio pristojno pijan. Uroš se osećao odlično. Baš u tom trenutku se pojavila i Majda. U farkama i starkama, malo rezervisana i stidljiva jer su oboje znali kako će se ovo veče završiti. I Majda je poručila pivo.

Krenulo je preslišavanje poznavanja grundge scene, prisećanje ko je gde bio kada su čuli vest da je Kurt Kobejn umro, zašto je Green Day važan bend…

Posle dva sata, Uroš je počeo da shvata da mu prolaz do wc-a postaje pretesan i da je poslao poruku Nini hoće li biti večeras u Teletu. Nina je bila devojka sa kojom se više puta kresnuo onako bez veze. Često je razmišljao da se nije tako lako prepustila da bi možda i nešto ozbiljnije planirao sa njom. Dok se blago teturao u WC-u video je odgovor od Nine: „Baš sam danas mislila na tebe. Kada ćeš biti u Teletu?“ Samopouzdanje na vrhuncu.

Pri izlasku iz wc-a zaustavio je konobara i zamolio ga da mu upiše crtu, ovaj je rekao da nema problema ali da lovu donese za vikend. Zato je voleo Tele. Pitao je Majdu: „Jel idemo kod tebe?“

Majda je bila ozbiljno pripita. Nije imala previše iskustva u ovakvim kres situacijama, ali je savršeno pratila Uroša. Prilikom izlaska osetila se loše jer je znala da osoblje zna nastavak scenarija, istog trenutka je osetila blago olakšanje jer je često slušala priče svojih koleginica i studenata od kojih svašta može da čuje dok im ne otvori prozor šalter službe. Nekada je zavidela onima od kojih je slušala avanture.

Taxijem do Šekspirove. Pre ulaska u zgradu Uroš je shvatio da je ozbilno pijan a da još nije ni 9 sati.

Ulazak u stan i neka atmosfera neprijatnosti u kojoj je Uroš uživao. Znao je da je na svom terenu i bio je potpuno siguran da Majda ovo ne radi često. To mu je prijalo iz nekoliko razloga. Klasično pitanje: „Hoćeš nešto da popiješ?“

„Aha“ – već ga je mrzelo da govori.
Nekakav viski. Par gutljaja. Dovoljno da ga skroz iseče.

Brzo su završili u krevetu. On je jedva držao oči otvorene, ona nije bila maštovita.

Recka je upisana.

Uroš je malo došao sebi dok se tuširao.

Krenuo je da se oblači bez mnogo priče.

Na Majdino pitanje hoće li se videti ponovo. Ovako bez obaveza. Bilo kako. Uroš je samo promrljao da može, što da ne…

Brzo je bio van stana. Znao je taj kraj, igrao je basket na obližnjem terenu. Nije mogao da se seti jel Majda svršila. Prijala mu je šetnja. Pogledao je telefon i video propušten poziv od gazde stana u kom je živeo. „Jebote, već kirija?!“ pomislio je, ali nije bio uzrujan jer je imao dobar odnos sa gazdom. Znao je da će mu jedna stipendija rešiti gomilu problema. Bila je i jedna poruka od Nine: „U Teletu sam, pijem pivo“.

Bilo mu je bolje od šetnje i svakako je prolazio pored Teleta. Majstor za opravdanja.

U Teletu je bila gužva, svirka. Poznate face. Pogledi konobara koji su ga ispratili pre nekog vremena i potvrdno klimanje glavom. Bezobrazni osmesi. Razumeli su se.

Nina je bila sa nekim nepoznatim društvom. „Ugrejalo ti se pivo“. Samo je to rekla. Možda zato što mu se Nina učinila baš slatkom, baš boljom od Majde koju je overio malopre, uzeo je pivo. Skoro na eks. Mnogo lako ide posle viskija, pomislio je. To je poslednje što je mozak uradio svesno i smisleno. Završio je kod Nine. Da li je još nešto uspeo da završi tu noć, nije se sećao.

Otvorio je oči oko 12. Nije bio kod kuće. Teška, teška glavobolja. Nina je spavala pored njega. Nije mogao ni da je pogleda. Baterija na telefonu je bila skoro prazna. Tri poruke. Sve od Majde. Prvi sekund mu je trebao da se seti šta je sinoć imao sa njom. Prva poruka je bila nešto kao da joj nije žao ili tako nešto, mozak još nije radio. Druga je bila da zna da je u Teletu jer joj je sestra pustila poruku. Treća je od pre sat vremena. Dobiće neku kaznu zato što pošiljke juče nisu poslate.

„Jebote, pošiljke, stpendija“. Oblačenje sa teškim mamurlukom. U ustima osećaj gađenja. U mozgu osećaj gađenja. Preturanje po džepovima. Sve je tu. Znoj od mamurluka. Napolju je odvratnije nego juče. Toplije. Jedva je hodao. Nije mogao da povraća iako je osećao jako potrebu.  Nigde nije bilo osećaja zadovoljstva da je sinoć spavao sa dve ribe. Samo gađenje. Prema svemu. Prema sebi. Imao je osećaj kao da ga neko udara maljem u glavu. Pomislio je da je ritam udaraca sinhronizovan sa otkucajima srca.

Alkoholna kiselina mu je izjedala unutrašnjost i nije bio siguran da li je gladan. Mučili su ga gasovi. Imao je osećaj da mu iz pora izlazi pivo, a ne znoj.

Čuo je samo: „Pozdrav“.
Dve sekunde mu je trebalo da odgovori. Nije imao pojma ko mu se javio.
Oči su mu bile crvene i mutne.

Stigao je ispred Centra Administracije Lokalne ispostave Novi Sad. Red je bio dugačak. Stao je na kraj reda, dok ne smisli kako da prođe do vrata.

Pokušava je da se seti stvari od sinoć. Velike praznine u sećanju onemogućavale su ga da složi ceo film. Setio se da je ostavio ozbiljan dug u Teletu. Setio se i da je gazdi stana obećao pare za vikend. Setio se i da je jednu Nininu drugaricu uhvatio za dupe. Pomislio je da je bolje što nije u stanju da se svega seti.

Bilo je već skoro dva sata i morao je da smisli nešto inače neće stići da dobije potvrdu, a bez toga je u ozbiljnom, ozbiljnom problemu.

Izmakao se malo iz reda da vidi ko je sve ispred. Pokret glavom je pojačao intezitet mamurluka i bukvalno se zateturao. Počeo je da se jako znoji. Smišljao je šta da uradi da dođe do vrata ali mozak je bio izmoren alkoholom i lošim spavanjem. Sam sebi je smrdeo. Osetio bol u laktu od sinoćnih akcija. Nije mogao da se seti koliko je trajao i na šta je ličio seks sa Ninom.

Iz razmišljanja ga je trgla Majdina poruka: „Popila sam disciplinsku meru. A za to šta si rekao mojoj sestri sinoć, posebno mi se gadiš!“

Uroš je blenuo u telefon i nije bilo šanse da se seti šta je sinoć pričao. Možda je muvao. Možda je rekao da je bio u Šekspirovoj. Kakav je kreten možda je i pozvao na trojku sa sestrom. Ili Ninom.

Kap znoja mu je pala na ekran telefona.

Počelo mu se vrteti u glavi.

Krenuo je ka vratima. Gomila iz reda ga je sa negodovanjem odmeravala. Niko se još nije pobunio. Sa glasnim „Izvinite“ je pozvao Debilka.

“Juče sam ostao dužan jedan papir, u međuvremenu sam sve sredio i jako bi mi bilo važno da dobijem potvrdu…“ Osećao se izuzetno jadno što je morao da civilizacijski, sa posebnom dozom servilnosti komunicira sa ovakvim primatom. Iz gomile su počela dobacivanja. Razaznavao je samo po neku reč. Debilko ga je gledao kao da ne razume jezik. Uroš je ponovo počeo: „Izvinite, juče sam…“

Debilko je progovorio: „Molim vas vratite se u red“

Uroš je pokušao da bude pragmatičan: „Ne vredi da se vratim u red jer neću stići danas da dobijem potvrdu, a sutra mi više neće trebati, molim Vas stipendija mi zavisi od jednog potpisa!“

„Stanite na vaše mesto u redu“. Debilko nije mario za pragmatizam.

Uroš je počeo da gubi živce, mamurluk je to samo ubrzavao: „Aman čoveče, neću danas stići i izgubiću pravo na stpendiju. Od čega da živim onda.“

Debilko mu je rukom pokazao da se udalji.

„Jel ti mene razumeš čoveče?! Stipendija mi zavisi od jednog papira. Pare čoveče. Stipendija je novac. Od čega da živim?“

Imao je utisak da Debilko ima fond od oko 100 reči i za sve van toga on ima sistemsku grešku u glavi.

Debilko je počeo da mu se približava.

„Juče ste radili kraće jer je policija došla, hoćeš da opet policija dolazi pa da sutra ti i taj ko te je zaposlio objašnjavate novinarima šta se ovde dešava.“

Debilko je usporio. Uroš nije bio siguran na koju ključnu reč je Debilko reagovao da li na „novinari“ ili na „onaj koji te je zaposlio“. Ili upravo na tu kombinaciju u istoj rečenici.

„Pusti me da ovo predam i odlazim.“

Debilko je bio poljuljan, ali se još uvek nije predao.

„Evo zovi i pitaj šefa šta će ti reći ako ovde još jednom interveniše policija, a ja ću se potruditi da sve novine i televizije znaju šta se desilo“.

Debilko je zastao i polako se vratio iza vrata. Uroš je polako prilazio vratima i video da ovaj stvarno drži mobilni telefon u ruci. Druga strana se očigledno nije javljala.

Uroš je pokucao na vrata i upitno klimnu glavom. „Jel sam bio u pravu? Ajde bre za minut završavam“.

Debilko je kapitulirao i samo se uklonio da ne bude smetnja za prolaz. Unutra se dodatno slošilo Urošu. Počeo je jako da se znoji. Bilo je izuzetno zagušljivo. Smrdelo je na znoj, na Debilka, na plin i na alkohol koji je isparavao iz Uroša. Osetio je kako su mu ruke i dlanovi vlažni od znoja. Mučnina se progresivno pojačavala. Čuo je neku komešanje iza šaltera. Tek je onda video da iza njega stoji ženska osoba.

„Gospođo, vaše rešenje kasni iz centrale, biće gotovo tokom sledeće nedelje“ čulo se iz šaltera i kao da je probudilo Uroša. Žena je uzela papire i počela da plače. Bez reči je izašla iz sale.

Uroš je prišao šalteru, jednom rukom se pridržavao, a drugom predao papire. Bilo mu je jako loše. Kapljice znoja su mu se slivale niz lice, niz vrat.

Pogledao je prema Debilku jer je ovome zazvonio telefon, ovaj se prenerazio i okrenuo leđa. Očigledno je poziv „Od onog koji ga je zaposlio“.

„Gospodine na vašem zahtevu je jučerašnji datum, ja ne mogu ovako da primim dokumenta“

Sve se ubrzalo. Jako. Mučnina je dostizala vrhunac. Pulsiranje je mogao da oseti po celom telu. Vrtoglavica se zaletala. Mozak je glasno vrištao.

Debilko je bio okrenut leđima. Jednim potezom Uroš mu je izvukao pištolj iz korica. Pomislio je „Jel zakočen?“ Debilko se trgao. Uroš je uperio pištolj pored Debilka u plinske boce. Bilo ih je desetak. Videlo se kako im tu nije mesto. Pritisnuo je oroz.

Majda je pogledala na sat u trenutku kada se iz daljine čula detonacija. Zatresla su se stakla na šalteru Studentske službe.

 

 

Podeli sa drugima