Zašto sam sinu kupio pušku?

Jedan sam od onih koji se veoma protive obaveznom služenju vojnog roka. Svoj stav sam zastupao godinama u nazad kroz razne aktivnosti u vezi sa prigovorom savesti i bez lažne skromnosti, jedan sam od odgovornih što je Univerzitet u Novom Sadu bio prva visokoškolska ustanova u kojoj je bilo omogućeno civilno služenje. Ne bih da širim dalje tu priču u smeru na šta se pretvorila cela ta ideja, ali je potrebno pojašnenje da bih opravdao neke svoje postupke.

Imam dva sina i već sam na blogu imao postove koji se dotiču ove teme. Jedan od stavova, principa koji smo Ana (supruga) i ja imali: nema kupovine oružja klincima. Ipak, život kreira sadržaj i bez da nas konsultuje.

Razlog za ovaj tekst nije zajebancija oko najave obaveznog služenja vojnog roka. Priča je ozbiljnija.

Mlađem sinu je pred kraj prošle godine dijagnostikovana Histiocitoza Langehansovih ćelija. Bez da guglate: jeste retko, jeste komplikovano, posebno zato što je otkriveno na osetljivom mestu.

Lečenje je dugotrajno, terapija je na momente bila i vrlo agresivna (nadam se da ova rečenica zauvek ostaje u prošlom vremenu) i sprovodila se na Odeljenju za hematologiju i onkologiju Dečije bolnice u Novom Sadu… O tome kakvo su sudbine i superheroje upoznali Viktor i Ana možda ću nekada pisati. Možda i neću.

Pre nego što ovaj blog dobije tok koji ne želim vraćam se na temu u naslovu. Svako od nas u našoj porodici je imao dovoljno vremena da odluči kako će da se bori sa spoznajom bolesti. Kako to već ide, bilo je ljudi iz našeg okruženja čija nas je reakcija dirnula i pozitivno iznenadila, kao da su nam najbliži.

Bilo je i članova porodice čijeg se ponašanja i danas stidim, kada oni već to ne umeju. Ipak to nije tema. Viktor je to sve podnosio na svoj način. Nekada je terapija uslovljavala mirovanje (laženja u krevetu) po nekoliko dana pa je mali borac zaboravio da hoda. Stajem sa tim opisima. Viktora su još na odeljenju proglasili „vođom navijača“. On je sa svoje dve godine shvatio da mora da bude borac i to se odlično poklapalo sa njegovim karakterom. Glasan je, upadljiv, drčan, smeje se svom snagom, negoduje glasno, otima se i bori za ono što želi… Deo tog karaktera smo Ana i ja registrovali i pre celog ovog ludila, a nove okolnosti u kojima se našao samo su potvrdile i čak pojačale utisak: Viktor je borac.

Evo kako sam ga opisao i pre nego što smo saznali bilo šta:

https://www.instagram.com/p/BVK_IJ3hcq0/?utm_source=ig_web_copy_link

Već sam pisao da nam deca imaju kolektivnu opsednutost serijalom filmova „Ratovi zvezda“ (ja sam inicijalno kriv za to) i na Lukinom primeru to je eskaliralo tako što od kockica pravi rakete, pita me na zvezdanom nebu gde je planeta Džaku, učimo da pravilno izgovorimo imena likova na engleskom jeziku. Viktor je baš na odeljenju na kome su on i Ana provodili dane i noći, došao do plastičnog, stiroporom obloženog „svetlećeg mača“ koji je vrlo sličan onome koje nose Džedaji. I znate šta? Sve vreme boravka se nije odvajao od njega. Bukvalno. Znao je da se probudi u pola noći (sam ili ga probudi pištanje infuzione pumpe) i da pita: „Gde je mak?“ (prevod: Gde je mač.)

Shvatili smo da je potrebno da negujemo njegov borbeni duh, tu njegovu ratobornost. Isti takav mač se uskoro našao i u našem domu. Nedeljama se nije odvajao od njega. Vitlao je i peglao sve zamišljene nevaljce. To je bila igračka sa kojom se išlo u krevet uveče ili za spavanje preko dana.

Sve vreme terapije i krajnje dramatičnih situacija, scena i nepredviđenih momenata, Viktor nije koristio za bilo kakav alibi. Skinuo je pelene nekoliko meseci pre nego što je to uradio (u svom uzrastu) njegov brat, naučio da koristi kašiku i viljušku, da pije iz čaše/šolje. Sam je otišao da WC-a i piškio u šolju, a da smo to shvatili kada nije uspeo da sam obuče bermude. Na naše oduševljenje, poljupce, čestitanje i predlog da mu pomognemo oko oblačenja nas je odgurnuo i rekao: „Kam ću“ (prevod: sam ću). Takav karakter.

Deo naše kolekcije igračaka je Lego komplet u kome se nalazi i puška (veličine čačkalice). Mali borac je izabrao baš tu pušku da vežba dejstvovanje po Stormtruperima (za one koji nisu fanovi Ratova Zvezda – to su oni beli, nevaljali vojnici). Ako mislite da me niste razumeli da pojasnim: Viktor se igrao sa puškom veličine čačkalice sa kojom je pucao po neprijateljima. Držao je sa dva prsta. To nije bilo dovoljno, nego je u svakom trenutku morao da zna gde se puška nalazi. Nosili smo je u džepu, ali nema svaka pidžama džep. Istinita scena: oko 03:00h Viktor dolazi do naše sobe, budi nas i pita gde mu je puška. Ja punih 10 minuta prevrćem igračke i na kraju je pronalazim u prostoru između kreveta i dušeka. Čim je „zadužio“ pušku, nastavio je sa spavanjem. Tada smo odlučili: kupujemo sinu pušku. Veću pušku, koju neće tako lako gubiti.

„Dobar dan, šta imate od oružija, zanimaju me puške ali više one, svemirske“ rečenica koju, verovatno, nisam mislio da ću ikada izgovoriti. Nudili su nam ozbiljne komade oružja koji ispaljuju strelice, sa sve šaržerima i redenicima, bilo je vernih kopija Kalašnjikova (zamišljao sam ga kao malog ekstremistu koji trči kroz kuću sa AK-47 i od toga me je oblivao hladan znoj). Bilo je nekih topova, bazuka, samostrela, sačmara… Setimo se početka teksta. Ja sam pacifista.

Kompromis je pao na veći pištolj (ili manju pušku) koja je malo „space“ u izgledu i nekako sam je doživeo kao oružje već spomenutih Stormtrupera ili nešto što bi pristajalo Han Solu ili Po Dameronu (Star Wars geekovi znaju ko su pomenuta gospoda). Uslov je bio da nema nikakvih zvukova i ni pod tačkom razno da bilo šta izleće iz cevi.

Viktor je bio oduševljen. I još uvek je. Redovno idemo na spavanje potpuno naoružani, jer nikada nismo sigurno kada mogu da banu svemirski nevaljalci. Često uz pušku u krevet nosimo i jedan svežanj ključeva i medu (onog iz Maše i Mede).

Nismo planirali sve ovo, ali videvši njegov borbeni karakter odlučili smo da ga podržimo. Dosta nas još bitaka čeka do pobede. On je pokazao da je borac, ja mislim i više od toga. On je naš superheroj. A u imenu je „pobednik“.

PS: za kraj jedna kliše muzička podloga. Naravno da mu to puštam i pokazujem mu kako se Roki morao boriti i truditi da bi pobedio.